Ženski pokret

g. prota Dimitrijević; za Jugoslovenski Ženski savez g-dĐa Leposava Petkovičć; za Udruženje rezervnih oficira i ratnika potpredsednik g. StefanovičĆ, a za žensku pomoćnu sekciju tog udruženja, g-dđa Stefanović; za Alijansu ženskih pokreta pretsednica Alojzija Štebi; za Udruženje univerzitetski obrazovanih žena pretsednica g-đa Paulina Albala; za Jugoslovensku sekciju Lige žena za mir i slobodu g-da Antonijević; za Društvo za međunarodno izmirenje g. Božidar Zečević; poslednji najsimpatičniji govornik je govorio za omladinu, kao pretstavnik studentske sekcije Hrišćanske zajednice mladih ljudi g. Slavko Marjanović. Posle završnih reči g. Dr. Žujevića, hor »Obilića« je pesmom zaključio lepu manifestaciju. G-đa Leposava Petković u ime Jugoslovenskog ženskog saveza u svome govoru se obazire na rad Internacionalnog ženskog saveza, koji je još 1899 godine u svoj program stavio rad za mir. Ovu tačku svoga programa, sproveo je kroz sve nacionalne saveze, članova Internacionalnog saveza. Danas se 45,000.000 žena bore preko Internacionalnega saveza za razoružanje, kao bitan uslov za ostvarenje mira. I dok se oni političari, koji su iskreni pacifiste, preko Društva Naroda bore za ostvarenje mira, dotle su žene preko svojih internacionalnih organizacija, postale jedna snažna sila, koja utiče na javno mnjenje u korist mira. Ove žene u borbi protiv šovinističkog nacionalizma, privlače u svoje redove mlađe generacije, kojima će ostaviti u nasledstvo svoj težak zadatak sa nadom da će među njima biti ostvarena atmosfera poverenja, u kojoj će ljudi jedni na druge gledati pogledom punim dobrote i razumevanja. G-đa Albala u ime Udruženja univerzitetski obrazovanih žena je istakla, da se Internacionalna federacija univerzitetski obrazovanih žena organizovala odmah posle svetskoga rata. Ona teži da utiče, da školovane žene udruženim snagama doprinesu sto jače razvijanju kulturnih tekovina čovečanstva, od kojih je mir jedna od najlepših. Sudbinu jednog naroda ne odlučuju političari i diplomati, već još mnogo jače matere, učitelji i profesori, formirajući buduće generacije. Ne smemo ostati u istoriji obeleženi kao generacija, koja je izvela najveće krvoproliće od kako svet pamti. Kao što se generacije, ko j e su izvele francusku revoluciju pominju da su proklamovale ideju bratstva, slobode i jednakosti, isto tako i mi ostavimo svetlog traga u istoriji, propovedajući ideju mira. Govor naše pretsednice, g-đe Alojzije Štebi, donosimo u celosti. Ona je rekla:

»Razoružanje, sigurnost, mir trojstvo je težnji, vezane jednom jedinom željom čovečanstva da se krene od teoretiziranja na njihovo praktično primenjivanje. Da li je pravilnija teza da treba najpre pribaviti garancije za sigurnost pa da se može pristupiti razoružanju, ili treba sprovesti prvo razoružanje i da bude logička posledica sigurnost to je za ogromnu većinu čovečanstva sasvim sporedno. Glavno je da se nešto praktično uradi, što će skinuti sa čovečanstva teret neizvesnosti koji nas sada tako strašno pritiskuje da ne možemo mirno i jasno gledati u budućnost, da ne možemo pronaći put iz mraka sadašnjosti. Moralne i materijalne prilike današnjeg doba takve su kao da smo zalutali u neprohodnu prašumu, u koju ne prodire ni jedan zrak svetlosti i nade. Državnici koji su se sakupili u Ženevi, mogli bi samo ako imaju iskrenu volju da kroz prašumu u kojoj se gušimo prokrče stažu da po njoj krene čovečanstvo ka uzajamnom i prijateljskem radu. Prvi udar koji će joj dati smer i cilj najteži je i nazvažniji, i radi njegove sudbonosnosti tako teško očekujemo rezultate ženevske konferencije. 5 marta 1931 godine je rekao nezaboravni Brijan u francuskom senatu: »Ne pozivaju se uzalud predstavnici šezdeset nacija da raspravljaju temu kao što je tema o opštem razoružanju. Ova konferencija budi nade koje ne smeju biti prevarene. Narodi celoga sveta reći će kad misle na punomoćnike u Ženevi: »Ako samo oni hoće, mogu da prime obaveze koje će za svagda onemogućiti rat«. Ova Brijanova izjava nas teši, jer ovakav poznavalac međunarodnih političkih prilika kao što je bio Brijan, ne govori tako odvažne reči bez stvarne osnove. Ako su otišli punomoćnici svih civilizovanih naroda sa iskrenem željom da ost.vare naša očekivanja, oni nisu poneli sobom onaj balast zastarelih sredstava u raspravljanju međunarodnih pitanja koji je do sada još uvek sprečavao sporazumevanje i pronalaženje novih puteva i diktirao kompromisne formule kojima su nas žedne prenosih preko vode. U tome balastu najteže su predrasude o prestižu zemlje i nacionalnem dostojanstvu. Ali, po našem dubokom uverenju, prestiž zemlje i pravo nacionalno dostojanstvo mogu se steći samo na osnovi kulturnog bogatstva jednog naroda, a ne na osnovi njegovog bogatstva u topovima, puškama i ratnim avionima. Jugoslovenske žene, skupljene u A. Ž. P. trudile su se do sada i trudiće se u buduće da usade našem narodu duboko i nepokolebljivo verovanje u jednu istinu: da

MART, 1932

ŽENSKI POKRET

37