Ženski pokret

ČLANCI

ŠTA HOĆE ŽENSKI POKRET?

I. U jednom od brojeva našega lista »Ženski pokret« rekla je pretsednica naše Alijanse ženskih pokreta gosp. Al. Štebi, da je sudbina svih pokreta, da su širokoj publici poznati samo sa svojih loših i nesimpatičnih strana. Ja bih samo još tome dodala da ova konstatacija možda ne vredi toliko ni za jedan drugi pokret, koliko za naš ženski pokret. Svakodnevno se čuje pitanje: što zapravo hoće te žene, čime nisu zadovoljne, što one još traže? Najobičnije je mišljenje da su u tom pokretu okupljene žene, koje su inače u svom ličnem životu doživile neki poraz, pa to svoje nezadovoljstvo prenose u javnost, govoreći o tobožnjem opštem podređenom položaju žene i tražeći neka nemoguća prava za nju. Naročite su žene same, koje su zadovoljne sa svojim ličnim spokojnim i po njihovem mišljenju sređenim životnom, spremne da a priori osude svaku akciju onih žena, koje traže nešto i izvan toga ličnog, spokojnog života. One naravno ne shvaćaju da su mir i sreća toga kutka i te kako ovisni o prilikama i zakonima, koji se stvaraju i formiraju u javnom životu. Nekima se pak cio pokret čini uzaludan, neprirodan a nekima čak po društvo i njegov opstanak i opasan. Ali koliko god ima prigovora, dolaze samo iz dva temeljna uzroka: Prvo radi neelastačnosti duha dotičnih kritičara, koji ne mogu da shvate, da kao što priroda ne poznaje stalnog i nepromenjivog stanja, da se tako i ljudsko društvo nalazi u večnom gibanju i previranju. Ovi kritičari, sa svojim konzerviranim mozgom, zapravo su nepopravljivi, ali ujedno i bezopasni, jer iako oni mogu na krače ili duže vreme da poremete pravilan tok i razvoj jednoga pokreta, zaustaviti ga sasvim, t. j. uništiti ipak ne mogu. Pokreti, koji su nastali iz samog života, a mi ćemo se uveriti da je takav jedan pokret i ženski pokret ne mogu se ugušiti, oni se ne mogu negirati, oni se moraju rešavati. Drugi razlog osuđivanja feminizma jeste nedovoljno poznavanje samoga problema. Ovi površni poznavaoci našega pokreta usuđuju se stvarati svoj sud kako o samoj ženi i o njenoj vrednosti, tako i o samom pokretu današnjih žena, samo prema nekim sitnim, neznatnim pojavama, koje su nastale kako oni misle, kao rezultat naše borbe za ravnopravnost. Po jednoj nesavesnoj ženi u službi, po jednoj ženi izazivačkog ponašanja po javnim lokalima, po jednoj u kojem bilo pravcu egzaltiranoj, neuravnoteženoj

ženi, oni nam triumfirajući dovikuju: eto, što ste postigli, to su vam rezultati vašega rada i vaše borbe. Osim toga ovi površni kritičari uzimaju kao merilo za ocenjivanje žene i njezine vrednosti vekovima ukorenjene zablude i predrasude, misleći da je to nešto iskonsko, nepromenljivo. I u koliko se rad i stvaranje današnje žene razlikuje od tih ukorenjenih zabluda, u koliko je ona smionija i agilnija u rešenju tih predrasuda, u toliko su ovi kritičari oštriji i naravno nepravedniji. Zaista, promene u životu i položaju žene počele su se odražavati sve od najmanje ljudske zajednice, porodice, pa dalje u društvenom i državnom životu, izazivajući razne sukobe, lične i opšte prirode. Feminizam je i stekao najviše neprijatelja baš radi tih sukoba i nesporazuma, njemu se pripisuje sve te nedaće koje tište današnju Ženu i njenu bližu i daljnju okolinu. Ali, poznajući dobro suštinu ženskoga pitanja, udubljujući se u taj problem i promatrajući ga ne u njegovim pojedinostima nego zaokruživši ga u celinu dolazimo do ubedenja da su ti sukobi i nesporazumi baš zato i nastali, što je žensko pitanje samo načeto, ali nije dovršeno, nije rešeno. II. Ali prije odgovora na pitanje kako i zašto je nastao ženski pokret, moramo se i nehotice zapitati: kako je žena došla u podređeni položaj, kako to da se nije uporedo razvijala sa muškarcem? Nije li možda baš taj podređeni položaj nešto praiskonsko, bazirano na večnim zakonima prirode? Nismo li se možda mi civirizovani udaljili od neumitnih zakona prirode tražeći i za ženu čovečanska prava? Dok je čovek bio na najnižem stupnju, dok mu se duh i način života nije, tako reći, razlikovao od životinja, u tome stadiju nije bilo razlike između muškarca i žene. On je išao u lov na zveri, ona je sakupljala bilje i pripravljala hranu i čuvala svoje mlade. Postajala je dakle podela rada pri kojoj je žena bila jednaka privredna jedinica kao i muškarac. Lilly Braun, u svojoj knjiži »Die Frauenfrage« lepo je rekla da je žena bila ona, koja je nemajući više hrane u prsima za svoje dete, počela da izmišlja, da pripravlja podesniju hranu za njega da bi ga održala u životu. Ona je iz krzna pravila odeću i zamotavala svoje mlado da bi ga sačuvala od studeni, ona ga je zakljanjala od zveri. I dok je muškarac osvajao prirodu i njezina blaga, žena

82

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ЈУНИ, 1932