Ženski pokret

ПРАВО ГЛАСА ЖЕНА У ИДЕОЛОГИЈИ „ЖЕН. ПОКРЕТА“

Женски покрет, то ћe рећи феминистичка акција за задобијање основних права жене у модерноме друштву, за њено економско ослобођење и изједначење са мушкарцем, новијег је датума и у животу најкултурнијих европских и америчких народа. Али, ако код тих народа овај покрет није старији од неколико деценија, код нас је још сасвим млад, и почео је своје организовање и систематски рад тек после великога рата. У комплексу питања која се намећу пажњи и интересовању нашега феминистичкога покрета, женско право гласа, у јавном и државном животу, јесте свакако једно од најкрупнијих и најактуалнијих. Начелно говорећи, изгледа сасвим природно и оправдано, да без задобијања тога основнога грађанскога права, цела једна половина културнога човечанства остаје пасивна, зависна, неискоришћена за јавни живот народа и друштва, - што је, свакако, очевидан морални non-sens, - поред тога што је и социјални узрок многобројних неправди и недуга, у земљама где су жене још лишене права гласа. Нама, дакле, није нимало неразумљиво, што решавање тога крупнога, рекли бисмо, и врло сложенога питања, изазива нестрпљење у неким круговима наших феминисткиња ван Женскога покрета, и критику Покретовога рада, који би, према једноме мишљењу, био одвећ спор и неактиван. Према извесним, јасно наглашеним тенденцијама, акција Женскога покрета имала би за дужност да постане борбенија, организованија у страначком смислу, са „вођом“, и циљем да се сада, по сваку цену, извојује активно и пасивно право гласа за жене у нашем политичком животу, ради њиховога учешћа у парламенту, дакле законодавноме телу, и политичкога изједначења са мушкарцем. Поводом тих тенденција, мислимо да је оправдано поново рећи неколико речи о принципијелноме ставу Женскога покрета у овоме питању, и ставити извесне напомене опште, начелне и тактичке природе. Наш Женски покрет јесте у првоме реду, идеолошки и етички покрет за задобијање економских и моралних права жене у нашем народу, који је, у томе погледу, и на жалост, прилично конзервативан. Наводити примере, који би то и сувише јасно потврђивали, не изгледа особито занимљиво, баш с тога што искуство већине наших жена, које својим радом осигуравају себи егзистенцију, није у томе

правцу ни у каквој сумњи. Оно што је, према идеологији Женскога. покрета, потребно учинити, пре свега, то је ослобођење жене као личности: од многобројних наслеђених предрасуда, наметнутих сугестија, штетних традиција, целокупне мреже вековима испреданих и чврсто подржаваних теорија о инфериорности жене и о природности њенога потчињенога положаја. Међутим, није никад препоручљиво да се ослобођење женине личности врши без довољно обазривости, на једино могућне, етапне успехе у тој широкој акцији, и увођењем метода које не би задржале етичку оправданост и начелни став. Женски покрет је дубоко и неодступно убеђен, да треба систематски избегавати све оно што би, преко демагогије, преко наметања „вође“, у смислу једне и неприкосновене воље, преко сретстава, која би „оправдавао циљ“, једном речи, преко одбацивања обзирау тој акцији, могло компромитовати један покрет, задахнут високом идејом о изграђивању свесне и просвећене женине индивидуалности, економски обезбеђене. Ако је то спровођење етапних успеха спорије, и, на први поглед, слабије, надамо се да he сами успеси бити у толико трајнији и стварно ефикаснији. Борба, коју жене имају да издрже, на разним пољима друштвене активности мора савлађивати и сувише јаке сметње, да би могла и смела изгубити своју моралну основу и целисходност. А она би то изгубила, ако би се жене послужиле рђавим примерима мушкараца, и усвојиле методе који су у великој мери разлог стању против кога устајемо. Тешко би, међутим, било претпоставити, да у борби са мушкарцима на чисто политичком пољу, у данашњици, Женски покрет не би био принуђен да се лишава појединих својих строго одржаваних скрупула, и да губи свој идејни и бескомпромисни став. Одвојено од тога, што би то слабило његов морални положај, сасвим је јасно да се у данашњем времену, и за сада, не би дошло ни до каквих практичних резултата, ако би се задобијање права гласа ставило за прву и врховну дужност акције просвећених жена. Женски покрет не жели да позитивне успехе свога досадашњег рада ставља у питање, ради сувише сумњивога успеха на практичном и политичком пољу, у овом тренутку. Тај успех може доћи само на бази ранијих, и као природна последица њихова. По нашем најбољем уверењу, момент у коме се налазимо није погодан да се ангажујемо у политичку

122

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

СЕПТЕМБАР, 1932