Ženski pokret

la trpiti razna poniženja, ona je bila prisiljena živjeti uz čovjeka koga je mrzila, koji je nju možda mrzio, sve je to morala podneti, jer nije imala pravo odbrane. Žena je bila u rukama muškarca lutka. Ona čak nije imala pravo izbora druga za bračnu zajednicu, nego je bila prisiljena šilom ili jednostavno prodana od svoga oca. Jedino se crkva donekle držala svojih prepisa te je tražila od žene formalnu izjavu pristanka kod sklapanja braka. No i to je cesto bilo šilom iznuđeno. Djevojka se uvijek morala pokoriti volji očevoj, a ako je htela izbeći toj sili, ostao joj je jedino samostan. Udajom uzima svu vlast nad ženom muz. Ona se nije mogla od njega rastati, pa makar ju on koliko zlostavljao, ali muž se mogao od žene rastati. Ako bi žena ubila svog muža, to je bio veliki zločin kako su u Engleskoj nazivali malo izdajstvo za razliku od državnog izdajstva. To se izdajstvo vrlo ostro kaznilo. Ženu bi živu spalili. Žena ne može ništa činiti prije odobrenja muža, a opet mora činiti sve što joj on nalaže. Jedina je iznimka - ne mora činiti, ako je sili na prestup. Svoje imovine nije mogla imati, sve što je sticala bilo je za muža. U tom slučaju vredilo je za muža: »Što je tvoje, to je i moje, a što je moje, to nije i tvoje.« U takvom odnosu položaj žene bio je gori od položaja roba. Jer rob je bar, n. pr. u rimskom pravu, mogao imati svog novca do izvesne svote za svoju potrebu. Žena ni to nije imala. Tek su u Engleskoj viši staleži slično za svoje žene činili, ali to mimo zakona, t. j. po ugovorima. Po bračnom ugovoru deo nasljedstva ženinog nije dobijao muž u vlast, ali ni žena nije mogla s njim slobodno raspolagati, tako isto i prihode nije mogao muž uzeti mesto žene. Ali, ako je mogao silom to činiti, smeo je, jer mu zakon to nije zabranjivao, niti je ugovor mogao štititi Ženu protiv te sile. Ništa bolji položaj žene nije bio ni u odnosu prema vlastitaj deci. Neko zakonito pravo na njih ona nije imala. Muž je odredivao što ova ima činiti za djecu, on joj je mogao oduzeti i zabraniti svaki, odnos s njima. Ona nije imala pravo ni na odgoj djece. Pa ni posle smrti oca, žena nije imala vlast nad djecom, nego je vlast prelazila na djeda. Jedino ako je muž u svom testamentu postavio ženu za tutora. Takav je bio zakonit položaj žene. Istina to ne mora značiti da je to njen pravi život. Jer, zakon se ne provodi obično do svojih elementarnih odredaba, jer kad bi se to činilo recimo u ovom konkretnem slučaju brak bi bio neizdrživ. Svi ljudi nisu jednaki, ima muškaraca kod kojih osećaji i interesi znatno umanjuju sklonost tiranstvu, od tih osećaja često je najjača veza između muža i žene. Pa ipak i po red tih izuzetaka

baš zato što su retki trebalo bi promeniti taj zakonski položaj žene. Jer, ako je porodica u boljim svojim oblicima škola ljubavi, nežnosti i samopožrtvovanja, to je ona još češče - ali samo za muškarca - škola oholosti, samoljublja, egoizma, a briga o ženi i djeci postaji zato,, jer su oni njegova svojina. To možemo tvrditi, jer zakon bez ograničenja svima muškarcima daje potpunu vlast. Uporni protivnik slobode doveden do krajnosti kaže, da su muževi spremni dati svojim potčinjenim drugovima neka moguća prava svojevoljno, ali da to žene same odbijaju. Jer, kad bi one jednom dobile neka prava, ne bi priznavale prava svojih muževa i ne bi mu se pokoravale. To je bilo mišljenje generacije prije nekoliko godina unatrag, u doba kada su se muževi ismejavali položaju žene, u koji su ih oni sami doveli. Danas, međutim, tvrde da je žena isto sposobna kao i muž da radi za dobro porodice. I to tvrde baš oni koji su protiv ravnopravnosti pred zakonom. A zašto to čine? Da. jednim glupirn komplimentom izglade uvredu, koju im nanose. Mil kaže da toj sposobnosti neće dati važnosti dotle, dokle god se bude tvrdilo da su žene stvorene jedino za požrtvovanje. Kaogod što je žena sposobna za samoodricanje, isto može biti i muškarac. Ali, muškarac se navikne obožavati najprije samoga sebe, on voli samoljublje, i težko se odriče prava, da njegova volja bude zakon za druga razumna stvorenja. Pa čak i filozofija podržava to ubedenje, teorija hriščanstva ga pomalo ublažuje, ali u praksi se još dugo neće ostvariti, dok se ne ostvare uređenja na kojima se osniva uzajamno poštovanje među ljudima. Najprirodnije uređenje bila bi podela Vlasti između bračnih drugova, da svaki u vršenju svoje vlasti bude slobodan, a za primenu općeg nekog principa da bude potreban pristanak i saglasnost obih. Ta podela ne bi smela biti obredena unapred zakonom, več da zavisi od sposobnosti, tada bi došlo retko do neslaganja u braku. Već taj fakt da je muž stariji, daje mu prednost, dok oboje ne dođu u godine kad se ta razlika izgladi. A onda ima prednost i onaj koji donosi sredstva za život. Često protivnici postavljaju pitanje, kako može postajati društvo bez vlade, tko če rešiti protivna mnijenja supruga u braku? Ali, to je sasma neispravno mišljenje da u udruženju od dva lica jedan mora biti neograničeni gospodar, a još neispravnije da zakon kategorički nalaže tko će od to dvoje biti gospodar. Što se tiče pitanja o pravu žene na njenu imovinu, Mil kaže da nije potrebno govoriti kao o jednom posebnem pitanju. To je deo općeg pitanja i stoga je-

СЕПТЕМБАР, 1932

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

129