Ženski pokret

Prostitucija se razvila u umetničkoj Atini a ne u dorskoj moralnoj Sparti. Tamo je osnovan prvi Deikterion, oficijelan državni bordel gde su žene robinje a muškarci zadovoljavaju svoju seksualalnost iz čisto sebičnih razloga ne misleći ni malo na potomstvo. Pogreška protiv prirode, jer njoj je za njene ciljeve potrebna neublažena muška seksualnost. Prostitucija dovodi do smanjenja rađanja i do degeneracije. Žena koja instinktivno to oseća vodi računa o potomstvu i u matrijalhalnim državama prostitucija nikad ne postoji. 0 potomstvu, o budućnosti ne vode računa muškarci koji čine i druge pogreške: sokratizam sa pederastijom cveta isto tako u staroj Eladi i Rimu. Zlo koje dovodi narode do propasti. U životin skom carstvu to ne postoji. Iza kaznenog zakonika koji kažnjava to zlo leži jedan prirodan zakon, jer ovo zlo dovodi bolesnu omladinu do ludnice i samoubistva, a čitave generacije ostaju nerođene. Monaštvo srednjeg veka je isto tako doprinelo tome, da se kolevke penju na tavan kao nepotreban nameštaj. Monaški celibat je jedna od najnesrećnijih ideja. Ne umanjujući ni u čemu vrednost muškog uma mora se konstatovati da je imao mnogo pogrešnih pravaca i da pored toga što su kaluđeri pustili nauke da stagniraju 2000 godina opustošili su zemlju. Nisu divljačke horde pobedile civilizovan svet nego nije bilo legija koje će ga braniti od navale one nisu bile rođene. Kad je 1 / 3 - 1/4 muškaraca bilo zatvoreno u manastire i time se izvukla od ispunjavanja svojih prirodnih dužnosti, žene su morale sledovati primeru. Žensko monaštvo je nametnuto i sekundarno. Muškarci su učinili i to da je žena postala seksualna. Po prirodi ženka nije seksualna. Već anatomski. Njen genetalni aparat je za dete a ne za čoveka. Salome, Lulu, Nana, Circe, sve to nisu prave ženke, takva bića nisu živela nego su ih pesnici spevali. Gothe i Dostojevski, blizu prirodi, nemaju takvih prilika. U prirodi se ženka ne daje svakome, nego najboljem, a oko toga mužjak ima muke. Ženke su ukroćene goropadi. U travi, u vodi, u šumi mužjak peva i igra samo u čovečanskim domovima nakićene žene igraju, robinje, pred svojim "gospodarima“. Muškarac uobražava da je Eva radi njega stvorena i da bi je pripitomio načinio je seksualnom. Maskulinizirana žena kojoj je dozvoljen pobačaj nije ništa drugo do jedan neprirodan artefakt, sličan srednjevekovnim monasima koji su izbegavali svoje dužnosti. Nalazimo da pisac ovde ne vodi računa o prilikama u kojima žive ljudi. Nije žena insekat sakriven u travi i za koju je dovoljno da je partner otkrije. Nije žena matica oko koje lete stotine

trutova. U našem društvenom životu postoji konkurencija između žena koja kod životinja ne postoji i možda je ona instiktivno počela sebe da ističe da bi uspela da izvrši svoj zadatak u životu. Socijalno diletanstvo muškog pola, produžuje Bergmann, najbolje se vidi kad je došlo do stvaranja države. Oni su videli svuda opasnost koja preti životu njihovom i svojini homo homini lupus. Contrat social je bio taj koji bi pomogao da se sigurnije živi, ali on nije sprečio da se svojina otima i krv proliva. Oni nisu imali u vidu da drugo nešto stvara zajednice: duh materinstva koji je ćelija iz koje se razvija državni život. U državi kakvu je zamišljao Platon vlada komunizam: svojina je opšta, žene su zajedničke. deca su opšta, državna. Taj prethodnik boraca za žensko pravo dozvoljava ženi pristup u vođenju državnih poslova (knj. 5.), ali ih lišava njihovog raison d’etre - dece. Platon želi da otkloni , rat svih protiv svih" otklonivši razloge razmiricama i misli da je našao rešenje komunizirajući sve. "Državna" deca su smeštena u domove izdržavane na račun države i majke odlaze tamo da doje koje bilo dete, jer svoje i ne poznaju. Deca nemaju ne matere ni oca. Tim je Platon povredio najsvetiju prirodnu socijalnu vezu; vezu između matere i njenog sopstvenog deteta. Već je Aristotelo prigovorio da se ne neguje dobro ono što je svačije. Platon zaista žrtvuje čitav svet visokih čovečijih osećanja da bi ugušio muški egoizam razoravajući ideju materinstva. Njegova deca neće biti deca države, njegova država je androkratska tvorevina. Muškarci koji umeju da dele atome, da zidaju svet ideja, u najmanju ruku su "pfušeri" kad preduzmu da osnuju državu i to se vidi u svima utopijama. Država postoji radi deteta i poboljšanja rase, a ne za dobro muškarca i za poboljšanje standarda života. Stvaranje države i osnivanje i njeno vođenje pripada kao i celo vaspitanje njegove omladine i jednom i drugom polu pri čemu treba dati veliku ulogu snazi suđenja i stvaranja materinskog duha. Kod pčela u njihovoj zajednici kao da je taj princip ostvaren. Na prvi pogled izgleda da u košnjici vlada Platonov dečji komunizam. To se samo čini, jer košnica je jedna materinska porodica. Otac je nepoznat, matica je sve, kad ona ugine više se ne radi nego pljačka i sve se raspadne. Pčela ubada da štiti svoju majku a ne svoj med. Samo majka spasava zajednicu, država postoji samo tamo gde se rađa. Samo tamo je rad, život, vera, radost i snaga.

NOVEMBAR—DECEMBAR 1933

ŽENSKI POKRET

107