Ženski pokret

ти случајеви и у стварности јављају се све чешће. Искрени пријатељи народа, породице и брака без разлике спола морали би отворених очију гледати на ту одвратну појаву и с презиром је сузбијати. Сарајево.

М. Г.

III Одговор на критику сарајевских новина о „Моникином случају"

Када су сарајевске феминисткиње прочитале неповољне критике у дневним новинама, желеле су да осветле драму и са своје стране. Али у томе нису успеле, пошто новине нису хтеле да донесу њихово приказивање и тумачење. Стога објављујемо чланак, који није био примљен у сарајевским новинама. На критику „Моникиног случаја" у дневним листовима дозволите ми, да као изразита и некомпромисна феминискиња кажем ово: „Моникин случај“ је заиста феминистички комад par ехсеllence не зато, што га је жена писала, жене га играју и жене ra с одушевљењем пропагују него зато што је тенденција комада, да укаже на користи кад се ослободе столећима успаване и угњетаване особине човјека у жени,. Друштво читавог свијета пати страховито од нелогичности и неконзеквентности данашњих културних захтјева. На свим линијама траже се излази и ослонци за схватања, како онемогућити. двоструки морал (не само у полном питању, него у свим друштвеним појавама). Контуре тог новог схватања се назиру али нема личности, да тим контурама даду садржај. Искрен, поштен и савремен свијет (међу које убрајам феминисткиње са ауторицом насловног комада, Моником и Аном) увидео је да се преживјелим сентиментализмом, сакривањем од реалности и истине не могу стварати нове вриједности. А знају још и то, да зло које треба уклонити, треба најпрво упознати а онда лијечити.. Ми, савремене феминисткиње, које заступамо „убедљиви, здрави, племенити и праведни феминизам” идемо још и даље од ауторице и тврдимо, да „Моникин случај" (један од гг. критичара није схватио дискрецију аутора, кад је томе проблему дао име „случај" те је врло банално назвао „рат мушкарцима“) и није случај, него кронична болест нашег друштва, које с једне стране искључује неопходно потребно примјењивање половице човјечанства за његово усавршавање а од друге половице ствара егоистичне, егоцен-

тричне, некритичне и препотентне ствараоце јавног мишљења. Претставници овог последњег дјела човјечанства воле с једне стране да називљу жене „милостивама“ иако су деценијама подносили реглементирану проституцију, а и сада је бране у интересу здравља мушкарца. Они се згражају над бруталношћу Тонке а мисле да ствар уредили и људски се понијели, ако жени, која тражи љубав, као и они и која по природним законима послије љубави развија се у мајку „плате 1000 динара“ да се ослободи терета и да га „задржи у доброј успомени". Они стварају и одржавају законе, који кажњавају неудату мајку, ако учини побачај (ако за њега није могла довољно да плати); излажу је презиру и искључују из уредног друштва, оспоравају јој право на зараду, ако роди - а себе сматрају врло племенитима, кад успију, да своје личне моралне и материјалне одговорности претоваре на леђа држави или сентиментално-хумано расположеном друштву. Они се усуђују тај комад назвати „пропагандом борбе против породице и материнства“ иако је у њему приказан врхунац материнске свијести (не материнства као случаја) на што феминизам нарочито обраћа пажњу, да жене са најслободнијим и најљепшим звањем, које јој пружа могућности, да утроши све своје интелектуалне, моралне па и физичке особине подвргава се тешкој и опасној операцији, да би постала мајка. Тумачење „Моникиног случаја", какво је било у сарајевском Југословенском листу, па и у Политици (која измјену мисли двију изграђених жена називље „празним интелектуализирањем“) и Времену (које читав проблем називље „у модерну пиџаму обучени феминизам") доказује, да је по ријечима ауторице „тама међу половима" још огромна. Али ми, савремене феминисткиње, не гледамо више свијет нити наше мушке другове кроз замагљене наочале, које су нам они досад наметали. Ми саме, нашу код себе и духовну кратковидост наше мушке и женске дјеце лијечимо радом и учењем; очвршћавамо себе и њих одрицнњем и прегарањем, да би стекли храброст гледати истину онакву каква je; а нашу љубав оплемењујемо у боље људе, и бољи свијет. Тако, да наша љубавна разочарања не буду разлог болећивом разњежавању и моралном „дезертерству“ него база, да нас и боли изграде у људе више врсте, свијесне да морају и могу препородити свијет.

AIIPH.'I 1934

ЖЕНСКИ lIOKPET

45