Ženski pokret

Češki književnik Karel Čapek o g-đi Curie

Poznati češki književnik Karel Čapek napisao je o g-đi Curie sledeće redove: „Ko će još da se seti posle 50 godina sadašnjih ministara, maršala i drugih veličina ovoga sveta? Ali ime g-đe Curie ostaće: uvek će se ljudi setiti da je spojena sa tim imenom jedna od najdubljih promena u shvatanju o matepiji i energiji, o neizmerno malom atomu i o čudu arhitekture materije. Nikakvo nakinđureno junaštvo, nikakva vlast nad ljudima i istorijom; samo strpljenje u radu u laboratorijumu, neprestana istraživanja čudnovate smolaste rude koju ima čitav svet samo u neznatnoj količini; a ipak šta to znači i šta je u poređenju s time slava

potentata i diktatora? Šta je prema tome slavna Francuska akademija, koja je odbila čast da ubroji među svoje članove malu, sedu gospodu kojoj su telo razjeli zraci, za koje je i ona doprinela da prodru u svet čovečjeg saznanja? Nije potrebno da nad njenim kovčegom larmaju aeroplapi sa bombama i da pucaju topovi; njena večita čast je neizmerno i tiho bombardovanje delića alfa, beta, gama, elektrona, protona i pozitrona, bombardovanje kojim je bio našem saznanju otvoren put do tajanstvenih granica materije. Ta pobeda će da ostane. Gospođa Curie—Sklodowska je zaslužna za ceo svet". (Iz ljubljanskog dnevnika „Jutro" od 11-VII-1934).

Y спомен стогодишњице рођења Аделине П. Ирби

A. П. Ирби родила ce у децембру 1833 у Бајлон Холу у Енглеској. У дјетињству и младости много је учила и бавила се науком. 1859 пропутовала је Немачку, Ческу, Аустрију, Мађарску, Пољску. 1861 путујући за Грчку била је у Прагу и Палацки је упозорио на јужне Словене и 1863 она дође у наше крајеве У Босни се задржала, отварајући школе (касније и у Славонији и Сјев. Далмацији) до своје смрти у Сарајеву 1911. Приликом стогодишњице рођења Аделине П. Ирби „Женски покрет“, као духовни њезин потомак и везан директно за њено дјеловање посредством њених ученица и сарадница, данас чланица Ж. п. - сматра својом дужношћу, да овој великој жени одржи помен и у свом кругу. Тај је помен врло скроман и једноставан, не зато што жене Сарајева не би могле или умјеле да учине друкчије, него зато што је А. Ирби и за живота и на самрти волила повученост и једноставност. Али у колико је помен једноставнији, у толико је дубљи и искренији, тим више, што је слободан од сваке материјалне подлоге. Ми желимо да овдје, на мјесту њеног дјеловања - као знак захвалности, поставимо

себи као примјер нашем даљем раду — њену моралну личност, реконструисану по њеним ријечима. О животу, доживљајима, одушевљењима и разочарањима, који би могли бити конкретан разлог њеном раду није нам скоро ништа познато и то зато, што је сама живјела врло повучено и тихо не повјеравајући се никоме и, што је наредила да се иза њене смрти, све што је остало њене кореспонденције и забиљежака - спали. Ту њену основну црту карактера, скромност и тиху отменост, као да је и сама судбина помагала: задње успомене из њеног живота уништене су приликом демолирања почетком рата 1914, осим њених двију књига, које су касније (нарочито последња „Путовања кроз словенске земље европске Турске") добиле политички значај пошто је другом издању написао предговор Гледстон иако је по речима њеног сарадника Сер А. Ивенса „карактер њеног рада био несектарски и строго неполитички." постоје забиљешке о њој само од њених најближих сарадника. Али и те су тако оскудне, да се може једино закључити, да је она била у себе затворена личност, храбра, јака и самостална и без икаквих претензија на славу. То њено становиште се најбоље огледа у одговору, који је дала, кад су јој рекли: „Ваша велика дјела и велики труд за српство историја he истинито забиљежити и

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ЈУЛИ—АВГУСТ 1934