Ženski pokret

samo u privrednom životu za manje vrednu snagu, nego se takvo mišljenje o ženi provlači i u mnogim zakonskim odredbama. Neću da se upuštam u izlaganje toga kako tretira Ženu n. pr. građanski zakonik predratne Srbije koji još uvek važi, kako je u njegovim odredbama ponižena do krajnih granica. O tome smo na našim skupovima već toliko puta govorili i koliko puta smo tražili izmene u pogledu ženinog položaja u porodici, naslednog prava ženske dece i prava žene u pogledu upravljanja svojim imetkom ali do sada smo govorili uzalud. Već samo taj fakt da građanski zakonik određuje ženi položaj sasvim inferiornog bića, dovoljan je da tražimo pravo glasa da možemo jačim sredstvima tražiti izmene u korist žene i dece. Zaštita materinstva takođe je važan zahtev našeg pokreta, pošto smatramo da ono nije dovoljno zaštićeno lepim rečima koje se sipaju na majku u izobilju. U tome pogledu tražimo da nijedna majka ne sme ostati za vreme trudnoće, porođaja i doklegod mora da neguje i vaspita svoju decu u takvom položaju da mora apelovati na milost da bi mogla da živi. Pošto se ne mogu upuštati u detaljno izlaganje feminističkih zahteva za ravnopravnost u svima zakonima i za obezbeđenje materijalnog života, pođvući bih, htela samo još dve tačke iz našeg programa. Jedan od tih zahteva su postavile žene zato da obezbede sebi dostojanstvo čoveka, to je zahtev da moraju da važe za muškarce i žene jednake moralne norme. Taj zahtev, toliko ismevan, toliko napadan, mnogi tumače sasvim pogrešno. Žene ga ne postavljaju radi toga da bi se zavelo neko strogo moralno uniformisanje života, nego stoga što s potpunim pravom smatraju da je najgora posledica dvostrukog morala prostitucija sa svim svojim groznim posledicama, najveća sramota za svet koji se naziva civilizovanim i čak kulturnim, a u kome je žena ponižena na trgovačku robu. Što su više žene ulazile u privredni život, utoliko su više imale prilike da u njima sazrevaju spoznaje o svima posledicama neuređenog, samo za što većim profitom žudećim privrednim sistemom, koji za postizavanje svojh ciljeva ne preza ni pred izazivanjem rata. Žene celoga sveta do sada su učinile velike napore za propagiranje mira, tj. da se uspostave takvi odnosi između država koji će isključiti rat kao sredstvo za rešavanje međunarodnih konflikata. Društvo upotrebljava sve genijalne tehničke pronalaske na kraju krajeva za to da se što nemilosrdnije i na što rafiniraniji način međusobno uništava. Jedan rat se zaključi, drugi se sprema, i tako živimo neprestano samo između dva rata. Da li je to

život? Da li može u takvom načinu života ikad doći do takve staloženosti рrilikа koja je potrebna da počnemo jednom sa izgrađivanjem prave kulture? Bez politlčkih prava sasvim smo nemoćne da se borimo za mir, jer rat i mir su prvoklasna politlčka pitanja. Sve te zahteve koje sam ukratko iznela iz feminističkog programa, žene ne postavljaju samo radi sebe, radi svoje lične koristi i udobnosti. Svi ti zahtevi kada budu ispunjeni, omogućiće ženi da razvije sve svoje sposobnosti i da na taj način tek potpuno služi narodu, Danas kada žena mora da se bori za golu egzistenciju, ona ne može da radi za ciljeve koji su van njene lične bezbednosti. A život koji mora da se istroši samo u borbi za opstanak, nije pravi život. I to je jedan od dubljih razloga da tražimo pravo glasa da možemo same svim svojim iskustvom i ubeđenjem o opravdanosti naših zahteva ubrzati njihovo ostvarenje, i time osloboditi naše snage za rad za dobro ljudske zajednice. Žensko pravo glasa ima mnogo protivnika, načelnih, a i takvih koji navode najprimitivnije razloge za svoje stanovište. Načelni protivnici su uopšte protiv prava glasa kako za muškarce i za žene, jer su protivnici parlamentarizma. Oni smatraju da je ta institucija demokratsko uređene države neprimerna i nedovoljno gipka za rešavanje i odlučivanje danas kada živimo u sasvim drukčijim prilikama nego što smo živeli pre rata. Oni su za autoratativni režim jedan zapoveda, svi ostali slušaju. Ovakvi protivnici opšteg prava glasa i parlamentarizma žive u zabludi o pravoj prirodi čoveka, i misle da se ona može dovoljno jakom stegom pretvoriti u mehanizam koji će tačno da reagira onako kao što želi taj koji njime upraplja. Čovek se naprotiv pojavljuje u tako različitim tipovima, u svakome rade i stvaraju sasvim različite sklonosti, sposobnosti, osećaji da je sasvim izlišan napor, uložen u to da se iz čovečanstva stvori mašina. Okolina, nasleđe, sposobnosti itd. stvaraju različite likove u ljudskoj zajednici, i čovek ne bi bio više čovek ako bi morao trajno da guši u sebi sve, dobro i slabo, što traži da se projicira u život. Gušenje se podnosi neko vreme, ali stalno se ne može, i svi eksperimenti unakaziti čoveka u bezličnu, bezbojnu mehaničku spravu moraju propasti, jer su protivni njegovoj prirodi. Što do sada narodi nisu pronašli bolji način za sređivanje svojih političkih, socijalnih i ekonomskih prilika, kao što je parlamentarizam, radi toga ga ne smemo odbacivati, jer nijedna institucija koja služi kao regulator međusobnih odnosa nije savršenstvo. Kolikogod parlamentarizam ima slabih strana, on je ipak još najbol instrumenat za to da dođe do izraza volja naroda.

SEPTEMBAR—NOVEMBAR 1935

ZENSKI POKRET

87