Ženski pokret

Човек je по природи полно биће, иначе је друштвено и радино биће. Да је полно биће, човек је свестан само у неком отсеку свог живота. У детињству и старости он је лишен свога полног живота, па и у зрело доба може да буде без њега. Исто тако га ни рад не апрорбује целога века. Али од рођења па до смрти човек је друштвено биће. Он може живети као пустињак, презирати људе, бојати их се или избегавати их. он неће моћи да избегне социјалну везу којом смо сви повезани Устеже ли се да буде друштвени субјект, биће његов објект. Цео наш социјални живот подељен је у приватни и јавни. Жена као пол не може много да бира као слободан субјект. Нашла се у друштву у чијим категоријама није видно учествовала и које јој је одредило другостепено место. Суштину жениног живота претставља данас још увек приватни живот, док суштину мушкарчевог живота претставља јавни живот. Њен је још увек оријентисан према унутра, његов према споља. Друштво упућује жену на материнство, као на једину њену праву функцију не питајући при томе 1) је ли та жена уопште способна да рађа друштву здраве и способне људе како у физичком, тако и психичком погледу? 2) је ли она по својим психофизичким способностима уопште способна и да подигне ту своју децу? 3) јесу ли и сви економски услови ту да она може честито да васпита то своје потомство, не само у своме интересу, већ и у интересу читавог друштва? О проблему материнства биће овде још специјално говора; данас бих хтела само да кажем да није свака физичка мати, мати и у идеалном смислу речи, као што обратно и свака физичка немати, може да буде идејна мати. Високи oceћaj материнства није продукт биолошке њене материнске функције, већ је социолошки резултат вековне културе човечанства. Прави свој социјални терен налази жена још и данас у породици, било да је удата или не. Породица јој даје потпору и признање које јој широко друштво често ускраћује У њој она тражи ону топлину, које јој широко друштво не даје, а без које она ипак не може да живи Зато је готово редован случај да она готово цео свој век даје тој породици, а често и највећу своју снагу. Жене које живе сасвим саме сматране су као нека изнимка, особењаци или оне које су по несрећи тако остале. И ма колико да живот у породици

може да има и својих негативних момената, он је са социјалног гледишта ипак пунији и позитивнији но самачки живот. По природи својој жена је дружевнија од мушкарца. Има више смисла да створи контакт. Разговорнија је, учествује више у свима персоналним стварима, поверљивија je, има више филантропског смисла но мушкарац. Па ипак јој се све те особине увек не признају, већ се приговара да им недостаје одважност, снажна иницијатива и солидарност. То изазива незадовољство па услед тога протест. Жена игра у друштву неку улогу ако се под њим подразумева бриџ-клуб, чајанке и женска друштва разних категорија. Но ако се друштво интерпретира као општина, или држава, не игра она у овој готово никакву улогу, јер или не може директно да учествује у њиховој изградњи, или учествује као минималан проценат. Жена има врло много позитивних елемената у себи и, према томе, она мора добити учешћа у целокупном уређењу друштва у коме живи. Један од разлога што јој се то право учествовања омета и пориче јесте скепса с којом се гледа на рад жена уопште. Њен рад се даде поделити у три дела: 1) на онај за који се каже да жени по природи одговара, (мати, домаћица, кућна послуга, учитељица, неговатељица, болничарка). У свима тим функцијама њен рад се поред свега њеног улагања или довољно не признаје или потцењује, према томе или изазива осећање мање вредности или револтирано прецењивање. 2) рад, кога се жена лаћа јер хоће да је економски независна, па мора да привређује и ван куће у било коме позиву као: трговачка и занатлиска намештеница, чиновник по приватним и јавним предузећима и установама, као надничарка, земљорадница, и мануелна радница и сл. Проблем жене ванкућне раденице скопчан је с масом компликација и о њима he бити засебно речи. Данас да констатујемо само једно: тежина ситуације такве жене јесте у томе што је већина њих у исти мах: мати, жена, домаћица и привредни фактор ван куће. На њеном делању стоји вечито мучни печат непотпуности, и то је оно што је сатире и потенцира у њој осећање мање вредности. Убеђена сам, кад би многи наши иначе добронамерни мужеви, синови и браћа водили рачуна и били свеснији колико савесна жена пати од нестизања и разапетости и непотпуности, да би је свагда најозбиљније помогли.

JANUAR - MART 1936

.ŽENSKI POKRET

31