Ženski pokret

stvu takva dela iz nauke, književnosti i likovne umetnosti bez kojih bi bilo ono siromašno, iako znamo da postoji kod ovih naroda politička korupcija, socijalna nepravda, što je u opreci sa istinskom kulturom. Prvenstveno dakle ocenjujemo kulturu naroda prema njegovim duhovnim emanacijama, koje se mnogo plastičnije odbijaju od ostalih, jer risu svakodnevna pojava, i stoga se i više zapažaju i ostavljaju dublje tragove. Političke težnje i uređenja su, međutim, svakodnevni doživljaji, koji se menjaju cesto sferskom brzinom, pa zato ne privlače takvu pažnju kao što je to slučaj kod ostalih kulturnih dela. Ali pri torne na žalost zaboravljamo da je i političko delanje deo opšteg kulturnog stanja i da je baš politika svakodnevni dokaz intelektualne sposobnosti naroda za to, u kojoj meri može da apsorbuje vrednosti koje stvara duhovna kultura i da je dokaz visine njegove moralne i etičke kulture, jer ona ga osposobljava da prima sve što istinski vredi, i da odbija sve što je imitacija istine i pravde. Odnos između duhovne kulture i politike sastoji se dakle u torne što nam duhovna kultura pokazuje put u našim težnjama za ostvarenje istine i pravde, svuda i svagda. Kroz vekove se provlači ta težnja i bije se borba za njenu realizaciju i uvek su joj veliki umovi krčili puteve, dodajući već prekaljenim dokazima nove argumente, analogno promenjenim prilikama. Saradnja između neimara duhovnih vrednosti i intelektualne i moralne snage mase jedino je u stanju da stvara nove uslove života, Ovakvo posredno učestvovanje graditelja duhovne kulture u političkom životu je neophodno potrebno, jer oni svojom intuicijom daju smer i cilj, skupljaju i prečišćavaju materijal koji je potreban da se kroz političku borbu stvaraju zdravi i čvrsti temelji života uopšte. Kao svuda, ima i medu tim graditeljima pravih i lažnih proroka, i teško narodu kada u nekoj hipnotičnoj zabludi izgubi kontakt sa istinskim kulturnim snagama i povede se za kulturnim šarlatanima. Stvaraoci duhovne kulture i narod usko su spojeni, iako možda ova veza u normalnim vremenima nije upadlijva površnom posmatraču; reciprocitet davanja i primanja takođe nije možda nigde tako jak kao što je medu njima, Za šta književniku njegov dar prikazivanja i analiziranja zapletenih socijalnih odnosa društva, njegov dar psihološkog prodiranja u „prašumu duše", da se poslužim izrazom Turgenjeva, zašta slikaru i vajaru dar da prikažu i lepotu i rugobu života, ako ne mogu slobodno da iskažu svoje misli i osećanja, ako ne naiđu na odjek u narodu za koji stvaraju? Samo kada mogu ti graditelji da stvaraju slobodno, da ih ne dele od naroda veštački postavljene barijere, oni su pozitivne snage; ali kada nastupe takve prilike da se njihove sposobnosti zloupotrebljavaju radi zadovoljenja neprekaljenog ukusa publike koja raspolaže novcem, ili

kada se demorališu i postanu sluge izvesne političke ideologije, oni postanu štetni za narod, jer svojim postupcima zasipaju živi vrelac koji teče od naroda ka istinskim kulturnim snagama i obratno. Svedoci smo tragedije, u kojoj nam se prikazuje nasilan prelom između naroda i njegovih duhovnih voda, u kojoj se tragični zaplet osniva na izopačenju ideja tih voda i na smišljenom zavođenju naroda proklamiranjem neke sasvim nove samonikle kulture na stranputice lažnog nacionalizma, lažnog patriotizma i lažne kulture. Autori te tragedije postigli su ovaj zaplet time što su ožigosali najpre dela umetnika i naučnika kao dela antinacionalnih elemenata, pobacali ta dela na lomaču, a umetnike i naučnike strpali u tamnice i koncentracione logore, ili ih naterali da napuste izvore svoga stvaranja, otadžbinu. Ovim postupkom razdvojili su narod od stvaraoca duhovnih vrednosti, i time dobili slobodno polje da govore bez protivrečenja i da ponavljajo do iznemoglosti svoju laž da narode Evrope mogu odbraniti od neke fiktivne opasnosti samo njina nova kultura, njini režimi i politički sistemi, koji pretvaraju narod u slepo oruđe. Kada su uspeli da pretvore ovu laž u javnu istinu, kojoj se pokorava, iz slobodne volje ili nasilno, milioni i milioni ljudi, raspleli su svoje niti preko svih kontinenata da spremo imperijalistički pohod, taj pravi cilj njinih mahinacija, koji je počeo u Africi, prešao u Španiju i besni sada u Kini. Ovi počeci imperijalističke najezde treba da dokazu narodima Evrope, koji odbijaju totalitarne režime, da novi proroci sreće bez obzira i cinički prelaze preko svih medunarodnih dogovora i sporazuma, preko svega što se zove pravda i čovečnost, i da su osvojili načelo „rat bez objave rata" da zastraše ceo svet, jer hoće i moraju da postignu cilj, to jest neograničenu vlast šake ljudi nad milionima, koje treba preko duhovnog ropstva pretvoriti u bezličnu masu. I u ranijim razdobijima istorije dogadalo se da su svirepo otstranjivane vode, koji su otvarali narodu oči i učili ga da ima i on prava, i da mu je dužnost da traži ta prava ali sve što preživljujemo od svetskoga rata naovamo u tome pogledu ne može se uporediti ni sa najgroznijom samoodbranom vlastodržaca nekadašnjih vremena, sa inkvizicijom. Dvadeseto stoleće tek je dalo dokaz kolika zverstva mogu da učine ljudi, koji su uobrazili da su Mesije, i koliko žrtava mora da plati njinu uobrazilju. Ali te svireposti dale su ujedno i najjače dokaze da masa bez duhovnih voda ne može da se odbrani, da su narodi i pravi kulturni graditelji tako međusobno srasli da njino razdvajanje prouzrokuje najstrašnije tragedije, Ako naše doba nije u stanju da nas probudi, ako nas užasi totalitarnih režima ne ubede da se ne sme i ne može voditi politika koja je lišena kulturnih komponenata, i da istinska kultura propada, kada narodi preziru činjenicu da je

спрод 3-4

Ж E H C K H П 0 K P E T

Страна 39