Ženski pokret

jam o „nedrvetu" ili „netravi". Možda strahujemo od smrti zbog te praznine kao što strahujemo pred crnom provalijom. Na kraju krajeva: ja se ne bojim smrti, mnogi ljudi se je ne boje. Primitivci ne poznaju smrtni strah, u srednjem veku se nisu bojali smrti tek moderan čovek je se boji. Pre svega se boji bolova, mnogo više no što su ih se bojali nekada... Moderna manija samoubistava i strah pred smrću usko su povezani, kao što su povezani strah i bekstvo. Ako mislim na besmrtnost, ne mislim toliko na smrt, i na sve što će biti posle nje, nego mislim na život i njegovu sadržinu. Za mere izvire besmrtnost iz bogatstva i vrednosti čovečjeg života, čovečje duše. Čovek je sam sebi, čovek je čoveku vredniji kao duhovno biče. Besmrtnost duše izvire takode iz priznanja egzistencije Boga, iz vere u poredak sveta i vere u pravičnost. Pravičnosti ne bi bilo, savršena jednakost ne može da postoji bez večitosti duše. I konačno besmrtnost doživljujemo več sada, u ovom životu. Mi nemarno nikakvo iskustvo o životu posle smrti, ali imamo več sada, možemo da imamo već sada iskustvo da možemo živeti pravi i puni čovečji život samo „sub specie aeterni". Masarik o sebi Ako treba da ispovedam šta je bio najveći trijumf u mome životu, moram da priznam da to nije bilo tada kada sam bio izabran za pretsednika

države sa svima počastima i teretima, koje povlači taj položaj. Moje lično zadovoljstvo je mnogo dublje. Ono je u tome: da mi nije bilo potrebno kao šefu države da utajim štogod bitno od svega onoga u šta sam verovao, što sam poštovao još tada, kada sam bio siromašen student, kada sam postao učitelj, kritičar, reformator. Zadovoljstvo nalazim u tome što nisam kada sam došao na vlast, otkrio ni jedan drugi moralni zakon, ni jedan drugi ideal moga držanja prema bližnjem, prema mojoj zemlji i prema svetu, no što su bili zakoni i ideali koje sam priznavao i ranije, Nije mi bilo potrebno da štogod izmenim u mojoj veri u demokratiju i humanitet, u mome traženju istine, kao i u mome pestovanju najvišeg religioznog i moralnog zakona. Na osnovi iskustva koje sam stekao kao pretsednik države, i to iskustvo potvrđuje mi se svakog dana ponova, izjavljujem da ne postoji ni jedan drugi moral za države, narode i njine upravljače nego što važi za pojedince. Vrednost toga zadovoljstva ne izražava se kod mene u nekom egoističkom osećanju satistakcije, što sam ostao sam sebi veran kroz ceo život, pun najčudnovatijih epizoda. Bitno je naime da su veliki ideali čovečanstva za koje sam živeo izdržali iskušenje tako teške borbe i da su se iskazali u njima kao pravi ideali. Smem da kažem da sam se borio u velikoj borbi za bolju budućnost svoje otadžbine i čovečanstva na pravoj strani, Takvo osećanje je dovoljno da stvori život čoveka lepim, i kao što kažu srećnim.

Položaj žene u porodici i javnom životu

Ovo Masarikovo predavanje štampano je u njegovoj knjizi „Iz američkih predavanja", Čikago 1907 godine. G-da Paula Hočevar prevela ga je i objavila u aprilskom broju slovenačkog časopisa „Zenski svet", godine 1935. Iz ovog časopisa preštampali smo predavanje Masarikovo. U porodici žena ima obično najvažnije mesto; čak kažu da ona podupire tri ugla kuće. Suprug, otac nema takvog značenja. Pri čitanju raznolikih naučnih i čak filozofskih rasprava nailazimo i na reči o ženi i deci. A da neko piše o suprugu, muškarcu i ocu, to se događa retko. Stoga svet govori o ženskem pitanju. Tu reč ne volim, jer žensko pitanje ne postoji. Postoji samo kulturno pitanje, Ako naime priznamo žensko pitanje, priznati moramo takode muško i dečje pitanje i tako dalje. Hteo bih da kažem da vlada o svima ovim pitanjima ili nejasnost ili neiskrenost. Ne smem da tvrdim da je neiskrenost samo kod muškarca, i kod žena postoji u priličnoj meri. Pod pritiskom mišljenja

starijih ljudi mnogi nemaju hrabrosti da govore kao što osećaju; a teško je reći nešto novo o toj stvari. Obazirući se na sve ovo i poznajući porodični život, moram da kažem da nije u pitanju majka, nego je u pitanju otac. Ovo što nedostaje našoj češkoj porodici u otadžbini je otac. Mi, muškarci, pronademo sve moguće uzroke i odevamo ih u filozofsko mudrost da se lakše izvučemo iz pravog porodičnog života. Muškarac se oduševljuje za kudu, a najčešće ga ta kuća veoma malo privlači. Posmatrajući obrazovane krugove o radnicima ne govorim, pošto ne živim medu njima vidim da je postalo kod njih pravilo da muškarac beži iz porodice. Kada se nasiti, odmah žuri u društvo drugova, i tvrdi da mora malo da odahne, da su mu potrebni razonoda i osveženje, a ipak neprestano govori o porodičnom životu. Jedva stigne u porodicu, već hita u neporodični život kažimo otvoreno u kafanski život. To je istina, i stoga tvrdim da je porodici potreban suprug i deci otac. Uvek se naglašava da je žena već od prirode stvorena za majku i proglašava se materinstvo za ne-

Страна 28

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 3-4