Ženski pokret

им увећа радости, да им умањи болове, да чини добро, отишла је у вечност. Гдегод се појавила, око себе сејаше благост и подизаше дух милосрђа. И ако је била дете престонице, и универзитетски образована, она је била скромна и волела село. Сваке године са својом децом и мужем пробављала је по неколико месеци у селу Топоници у Горњој Гружи. Многе дане је провела у друштву сељанки, са њима разговарала, давала им савете и поучавала их како да лакше сносе свој животни терет. Њено мајчино срце разумело је све добре сељанке, и оне су је волеле, топло и искрено. Али судбина, чије тајне путеве људски разум још не познаје, прекраћује

њезин живот, нестаје мајке, која беше највећа радост својој деци, једне честите жене, која је своме другу била кроз живот одан сапутник, која га је потстицала у његовом научном раду. Заиста, како је време живота кратко, а како мало времена имају, додељеног од судбине, узвишене душе које схватају живот, које разумеју његове радости и болове, његове наде и клонулости, и које се залажу да у овој долини земној, где живе милиони, буде што више срећних, што мање бедних, што више радости, што мање бола. Умрла је Вера Кићевац, та ваљана мајка и супруга, али успомена на њу живеће дуго међу снима који су је познавали.

Др. Сима Илић,

шеф Државпе иолакланаке sa кожне n венерпчне болесШи .*

Државна поликлиника за кожне и венеричне болести и имуно-биолошко одељење Централног хигијенског завода губе смрћу Вере Кићевац једног од својих најбољих сарадника. Још првих година после светског рата, кад је организовање борбе са венеричним болестима било у самом почетку, кад је морало да се уради много, а са мало сретстава и могућности за рад, Вера Кићевац је ступила у бактериолошку и серолошку лабораторију поликлинике, и водила ју је као шеф за дужи низ година. Наша установа, смештена тада у веома скученим просторијама, личила је пре на какво импровизовано ратно превијалиште. На какво одвајање појединих одељења и отсека није смело ни да се мисли. Радило се неколико разноврсних послова у једном одељењу. Много смо сметали у раду једно другоме. Деликатни лабораторијски рад на испитивању крви нарочито је било тешко извршивати под таквим околностима. Мале грешке биле би од судбоносних последица за појединца болесника. У таквим приликама и условима за рад могло се доћи до добрих резултата само преко крајње савесности и неограниченог пожртвовања и одушевљења за рад. Но не само преко тих особина. Требало је имати урођenoг такта и љубазности у односу према свима око себе да би се могла сачувати хармонија и лично међусобно слагање. Сви ти услови и све те лепе особине биле су заступљене у карактеру „госпођице Вере", како смо је сви из милоште звали, а коју милошту је у пуној мери заслуживала. И ако по струци није лекар, она је сваком приликом у односу према болесницима била неж-

на, блага и стрпљива; према стручном персоналу, као и према комоћном, до крајности тактична, колегијална и увиђавна, она је освајала симпатије свих. Такве особине су продукт урођене племенитости, као и идеалног васпитања за рад на добру народне и опште људске заједнице. Поред редовних и свакидањих послова у нашој лабораторији, Вера Кићевац је налазила времена и за научни рад. Пошто је провела пет година на раду у Пастеровом институту у Паризу, а код проф. Петијеа, где је стекла солидно стручно знање и рутину, и где се бавила испитивањем иктеро-хоморогичне спирохетозе, она је имала све услове за продужење таквог рада. Већи број публикација из домена бактериологије и имунобиологије, које је дала сама и у заједници са другима, најбољи су доказ њезине солидне спреме и преданости раду. Тај и такав рад одвео је Веру Кићевац као званичног делегата наше државе на међународну серолошку конференцију у Копенхагену 1928 године, где је са највећим успехом учествовала у утврђивању најпоузданијих и најосетљивијих метода за испитивање крви. Својим радом на науци, и савесношћу и преданошћу на свакидањем лабораторијском послу, Вера Кићевац је веома задужила нашу струку и одужила се у пуној мери горућим потребама наше превентивне медицине, схватајући је широкогрудо. Ми сви смо дужни да осећамо и изразимо срдачну хвалу и да јој сачувамо вечну успомену међу нама. Слава јој !

S.rana 8

ŽENSKI POKRET

Вгој 1