Ženski svet

БРОЈ 5.

· КЕНСКИ СВЕ

У НОВОМЕ САДУ 1. МАЈА 1881.

ДИСТ ДОБРОТВОРНИХ ЗАДРУГА СРПКИЊА.

ананас иеране ТЗлЛА ЗА :

сваког 1. дана у месецу на целом табаку.

"ад смо овај лист покретали, смеК ~ рали смо у главном, да развијемо ЈУ наш рад у три правца: да обавештујемо наш женски свет о позиву и задатку његову на дому и у друштву, да износимо на углед рад пи тежњу наших добротворних женских задруга и да тим поводом подстичемо и будимо вољу код наших Српкиња за јаче и живље удруживање, те да тако уведемо у наш заједнички културни и хумани живот и ову другу половину нашег друштва, да и она ради им да нас помаже на том нашем општем добру и срећи. | Колико смо за ову прошлу годину дана, и колико ћемо у будуће привредити на она прва два правца показаће будућност, ал колико смо постигли резултата у овом трећем смеру види се још и данас. Ми с оваким резултатом, отворено исповедамо, нисмо ни мало задовољни, јер кад толике лепе слике друштвеног рада од појединих задруга наших, што су овдеу наших 12 бројева приказани, нису били кадри, да приволу у своје коло више од једне добротворне задруге у Ст. Паланци (ако се већ и та није угасилаг) и само једно крајцарашко друштво у Сарајеву, онда ће с нама заједно у глас казати и остале свесне и родољубиве Српкиње, да је жалосно. Ми ћемо да потражимо томе узрока, па судимо, да то потиче поглавито са оне одвећ велике скромности, која истина лепо краси наше Српкиње, ал која на овом пољу приноси штете нашем општем добру и навлачи срам нашем имену. Српкиње су стидљиве, и отуда се по нашем мишљењу стиде, да се јавно истичу; оне научене, да се крећу само у уском кругу

% 4

УДРУЖУЈМО СЕ.

Цена је годишње 1 Фор.; за Србију 2:/, дин. у сребру. Рукописи и претплата шаљу се на уредништво.

своје породице, не могу да се извију из те скученоети, па да се отресу предрасуде, као да оне нису позване, да раде и делају и на општем народном добру; а у самом мушком кругу слабо се још налази људи проникнутих овом напредном идејом, па да их храбре п одушевљају на овај лепи и благодетни позив за нашу бољу будућност и наш лечши напредак.

Само се тако даје растумачити та појава код наших Српкиња, што за, 15—16 година, од како се удруживање међу нашим женскињама на овом земљишту А устроУгарске одпочело, не бројимо више од 12 задруга. За наше Српкиње не може се рећи да немају свести за то, јер оне су ето у овим крајевима пре повеле коло, него икоје друге суграђанке наше. Не може се казати ни да немају срца ни милости за убого, бедно за сирото, кад су толиким дивним примерима доказале како прве трче, да утиру сузе сиротињи, оне су ето гомилом трчале да својим даровима залече тешке ране браћи својој. Не може се ни то рећи, да за своје јавне ствари, не маре, да можда своје особине не цене, кад ето су на новосадској изложби 1884. г. својим дивним рукотворима својим општим пристајањем и заједничким радом у том очарале п задивиле и наш и стран свет.

Па кад еве то не стоји, онда морамо веровати само у то, да се наше Српкиње из превелике скромности устежу, да се истичу јавно и да се удружују у добротворне и просветне задруге, а мушких анђела нема, да их охрабри и подстакне на то племенито дело, те сло принуђени, да узмемо сами перо у руке, да их охрабримо и подстакнемо, да се на све стране