Ženski svet

105

сузу за намештај сматрати могу. Нађоше се две жене, које болесницу у собу пренесу. На наше питање: шта жели јестиг мргоди се болесница па прогунђа „ма шта.“ Набавимо пи скувамо јој ровита јаја. Она се поче устезати пред нама да

4: али ипак попусти. Уговоримо са газдарицом да ју подвори п одемоу најближу о гостиону и погодимо храну

за болесницу и платимо на месец дана у напред. Затим се упутимо да код неколико госпођа мабавимо половни чаршава, навлака за јастук и неколико кошуља. Метемо све то у кошар, дометемо флашу црна вина, шећера, упржене кафе,

а свето понесе девојка гђе благајнице за

нами у кућу где је болесница лежала. Затечемо тамо и лекара, који нам рече, да је сува болест п да одавна у њој корепује, нема јој, вели, лека. Још само коју недељу па

Кад ју наместише у чисто, некако изгуби онај дивљи израз. И што сам ју дуже гледала, све сам се више питала, да ли сам ју где видела. А кад поче говорити како, нико не мож' знати до чега ће доћи, јер и она је била своја газдарица, само, само, вели, била сам грешна, нисам хтела да знам за невоље других. Чувах

Н. Сад.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

106

новце за црне дане, па ишшак ме несрећа доведе сад под туђу милост.

Ми ју тешисмо. Ја станем мислити, позната ми долази ова душа, и после дужег гледања и сећања познадох моју некадању госпођу а ја . Мал не повиках гласно, ал срећом ми се за времена, а из пијетета спрам у самрти бореће се душе стискоше вилице.

Кад смо сео свему побринуле кренусмо се кућама, већ је било прилично мрачно.

Успут причала ми је гђа благајкиња о рујини болесничине куће. Муж јој се, рече, одао пићу, поплављала му вода више година земљу. Дуго боловање и незгоде кућевне, шта ли, тек се он, једног дана обеви. Хе тада јој дођоше веровници покупшше сваки своје па богме и добошом јој продаду скоро све,а што је претекло то јој некп њен пријатељ склони себи.

Те пошто је покућство продавала. зарањивала се до болести своје. А сад! Фала Богу те нас племенита тежња здружи, можемо јој олакшати бар последње тренутке. Отрем_ сузу сажалења п погледам на већ звездано пебо. И зар могох другче него рећи, „О Господе, да чудна ли су дела Твоја !“

= = Баг

НАРОДНИ ОБИЧАЈ У БОСНИ.

Српски књижевни лист „Босанска, Вила“, који излази у Сарајеву, донео је опис једног врло лепог српеког народног обичаја, кога се држе девојке у босанској крајини у очи Видов-дана.

„У очи Видов-дана свака ерпска (а гдје гдје и мухамеданска) дјевојка у Бос. Крајини иде у шуму или поље, па набере доста цвијећа и меће у вече, прије него што почне лијегати, под подглавач (јастук), да види каква ће јој бити срећа у удаји, јер вјерује тврдо, да ће само онакога драгана добити, какав јој оне ноћи у сну на очи изиђе. Међу цвијећем, које она бере, морају бити два најглавнија и највеђа цвијета и то црвени мушки, који се зове „Вид“, и модри женски, који св зове: „Вида“. Цвијет Вид означава драгога, ко: ји ће у сну дјевојци на очи изићи, а цвијет модри „Вида“ преставља саму дјевојку, која цвијеће под главу меће. Када се дјевојка распаше, онда онако

распасана још док није у постељу легла, меће под подглавач (јастук) најпрви свој цвијет Виду, па онда покрај њега цвијет свога драгога Вида, п полажући та два цвијета говори полугласно ове ријечи:

„0 мој виде виђени!

О мој драги суђени!

Ако мислиш јесенас,

Дођи ми вечерае,

Први санак на састанак.“

Покрај та два цвијета полаже онда нож, малу бочицу воде, мушки појас и све одијело своје, па наставља опет ове ријечи: „Ако си преко горе, ево нож па гору расјеци; ако си преко воде, ево моста па пређи; ако си жедан, ево воде па се папи; ако си то, ево одјела па се обуци“ ит. д. Кад је и то изговорила, онда меће редом и остале цвјетове покрај она прва два и уза сваки цвијет говори слиједеће: