Ženski svet

291

са 47 хиљада народних речи, не рачунећи ту ни једне књижевничке речи, саставио је Вук. Он је и свето писмо (јеванђеље) превео на српски и приближио тако Србина ближе к богу. И за историју нашега народа има Вук великих заслуга не само „тим, што је сам писао млоге одломке из новог устанка српског, него је својим приповедањем о томе покренуо и оног знаменитог немачког историка Ранке-а, те је написао : „Гле зетизеће Кемојипоп“, што је после преведено на Француском, енглеском и руском језику, па се тако пружила прилика свим тим великим и напредним народима, да о Србима добију лепи чист појам.

Вук је млого писао, има до 80 разних предмета, који су штампани или у засебним књигама, или су растурени по нашим листовима; али, морамо и то поменути, да његовим списима не даје вредност и не подиже пм цену множина та, него врсноћа њихова. Свако, па и најмање делце Вуково, — вели један од првих ученика Вукових и један од најбољих данашњих наших језичара (филолога) проФесор велике школе београдске г. Јован Бошковић, — израђено је брижљиво и савесно. Из свакога провирује здрав разум и природна логика; свако сија лепим и правилним језиком. . . . Гледајући Вукова дела, вели г. Бошковић даље, ма с које му драго стране, видимо, да с њиме све стоји, што год се писало у нашој новијој књижевности, било да су примане мисли, које је он изрекао у својим делима, или да су одбациване те му је тако његов полустолетни благодатни рад праведно стекао име оца новије књижевностти наше.

Са тих великах заслуга Вукових хтела је мати његова, Краљевина Србија, да му пренесе из Беча кости и да их сахрани у оној земљи, коју је он свим жаром свога родољубивог срца љубио; али ћерка његова, која је још у животу, није хтела да пристане на услове, који су јој нуђени, те је тако краљевска српска влада о Малој Госпојини и идућих дана 8., 9. и 10. септембра о. г. прославила у Београду свечаним начином стогодишњицу Вука Сте. Караџића, и ако с годином доцније, ал се ипак одужила сени тог српског велика,

ЖЕНСКИ СВЕТ.

292

| тог свог узор-сина. У славу Вукову била је српска престоница за сва ова три дана искићена тробојницама, а друго вече и осветљена ; са града су топови оглашивали радост, а позориште је у два вечера приказало народу и гостима „апотеозу“ Вуку од покојног Ђ. Малетића. Народ се веселпо пи играо народне игре први дан у граду, а други код споменика незаборављеног кнеза Михајла. Славила је и црква, славиле су школе, славио је краљ, п ако је у даљини, славила је влада, цела земља и сав народ наш с овеи с оне странс Саве и Дунава, славило је сво новинарство српско па и словенско и повело ево и нас, да се придружимо тој општој народној слави и довикнемо сени Вуковој: Слава! Димитрије Давидовић у две године млађи од Вука, ал савременик и помагач Вуков, родио се у Земуну 1789. годинг а умрљо је у Смедереву 1839. где је и сахрањен у порти чело олтара. Кости његове чувао је до сад један бели камен, на коме су биле изрезане по његовој сопственој жељи ове речи: „Димитрије Давидовић сав Србин.“ По томе се види, колико је тај човек одушевљен био за народну ствар. Српска уједињена омладина из краљевине Србије подигла му је пз призпања за његове велике заслуге 18. (30.) септ. о. г. лепши споменлк и пропратила је тај чин лепом светковином. Народа је било пискупљено се једне и друге стране у великом броју. На парастосу је говорио лепу беседу у почаст слављенику г. Димитрије Руварац парох земунеки а у вече на селу говорио је у спомен овом великом покојнику г. Милован Миловановић професор вел школе београдске. Димитрије Давидовић стекао је највише заслуга као новинар, а по том као секретар кнеза Милоша. Истина, да је он одиочео своју књижевну радњу још као слушалац медицине 1812. са преводом књижица из васпитне струке, али његова права књижевна радња одпочела је г. 1813. са издавањем „Српских повина“ у Бечу, које је он покренуо у друштву с дром Димитријем Фрушићем, и које и данас трају под тим именом у Београду. Његове новине нису биле прве срп. новине, ал су ипак прве,