Ženski svet

листку један цитат од Булвера читала, који од прилике гласи: у првом одељку живота оставља нас љубав у другом пријатељство и само доброта или доброчинство прате нас до гроба. Ако је слободно да мали људи изрекама умних великана другима правац дају, то би ја рекла, да је љубав и нријатељство идентично са нашим организмом, јер оне с њиме расту и опадају. У бујној младости је љубав најбујнија а у средњим годинама, кад је организам најуачи, тада је и нријатељство најчвршће; за љубав и пријатеЈБство може се рећи да су у неком смислу себичне, јер оне увек траже да им се онолико врати колко дају а Гете о њима вели: „Mit welchem Mass du messest, muss du geben, willst du ein ganzes Herz so gieb ein ganzes Leben“. Код љубави и пријатељства мора узајмности бити, која равнотежу др жи, а где те равнотеже нема ту је љубав несретна ; тако је и са пријатељством. Доброта пак или доброчинство, а то је једно исто, канда је нешто сасвим осо бнога у нама, јер оно само даје а ништа не прима, јер не може оно, што cnojta долази да асимилира ; оно се само собом попуњује и што више даје тим јаче расте. Доброчинство је божанствена искра која човечанство греје, и кад благодарност хоће са доброчинством да се изравна то ова небесна светлост на њу реФлекс баца и гради од дужности врлину, а строго узето, благодарност не спада у људске врлине него у Јвудске дужности. Ми смо дужни онима, који су нама ил за опште добро, било делом или словом доиринели, наше иризнање одати а кад то не чинимо, онда смо неблагодарни а неблагодарност спада у људске пороке. Има једна прича, у којој се од приЈшке вели: била је велика гозба у рају на којој су све лгуцске врлине искунљене биле а св. Пегар је Божаство као дамаћин застунио и као такав гледао је, да се гости што боље забаве. Он је мотрио на све, што се збива и кад је опазио да доброчинство и благодарност, које су случајно једна до друсе седиле, међу собом не говоре, пристуни „доброчинству" и запита је: ви се сигурно на Вашу комшиницу „благодарност“ срдите

кад с њоме не говорите, одговори ова : зар је госпођа „благодарност*, но то ми је врло мило, што ћу је овом пршшком упознати. Доброчинство које није привидно него право, не тражи никаквог нризнања, јер у себи награду налази. Добротворна Задруга Срнкиња Новосаткиња, која је многу сузу утрла, натерану бедом и невољом, и која је прву српску изложбу приредила, којом је себи и народу нашем образ осветлала, ево се и данас искупила да опет једно добро дело учини и дечије забавиште подигне а што то до сад учинила није, узрок су неповољне материјалне околности у опште а на по се ове задруге. Али пошто нема изгледа да ће се околности скорим на боЈве окренути, то нам не оетаје друго, него да оиет старом средству прибегнемо а то је купљењу добровољних прилога у ту сврху. Познато је, да ова задруга још пре неколико година (1882. г.) мисао прокренула, да се у Нов. Саду дечије забавиште подигне а ево има већ година дана како се озбњљни преговори о тој ствари воде. Г. Варађанин имао је доброту, те је овој славној скунштини све потанко разложио, што се подизања забавишта тиче а евентуално и храншшшта, јер се можемо надати да ћемо временом моћи и ово подићи. За то сам тако слободна овој слав. скушптини један предлог поднети, за који држим, ако га ова скуншгина усвоји, да ће нам бар 300 Фор. годишње донети и то на овај начин: Мислим, да ће се у Новом Саду бар 60 госпођа наћи, које ће се драговољно обвезати те кроз три године uo 5 ф. годишње у ту сврху давати. Те би -се госпође имале као основатељке тог забавишта сматрати а њиова имена у записник доћи и сваке године о главној скупштипи нрочитати ради спомена и лепог примера идућем нараштају; осим тога држим, да би ваљало прилоге купити не само од задругарки, него и од свију Српкиња Новосаткиња Оне госнође пак, којима није Бог дао да могу без уштрба бар 5 Фор. на ту племениту цељ ириложити, нек даду по могућству, без икакве обвезе, а имале би се сматрати као потпомажуће чланице. Ја молим да овај мој иредлог сл. скупштина освоји.

Вр. 4. ЖЕНСКИ СВЕТ.