Ženski svet

друштву. Како и сама бејах уморна, унутим се у врт и седпем па неку клуиу, која је била одма уз велику густу сепину, да се одморпм. Одједаред ме из мисли трже Милољубов глас, којп доиираше из сенице. Хтедох се дићи да иођем али ме нека тајанствена сила прикова за клуиу иа којој сам седела. Надо моја, Надо тегако меии кад те ие могу усрећити. шаптао је он гласом, који је дрхтао од узрујаности. Она зајеца. Надо, немо.ј плакати. Полудићу, гледећи твоје сузе, настави он, ал оиа јеца и да.ве. Он јој нриђе ближе, и ухвати је за руку; а опа му не браљаше. Надо, ја те силно л.убим, пикад, никад, нећу заборавити. А ти ? Она мало задрхта, затим му обви руке око врата. Милољубе, Милол.убе мој ал нс мога даље, жарки пољубац заклопи јој у сташца. Надо Надо рече он најзад кад помислим, да пикад, никад пећемо бити своји, чини мн се да ће ме свест паиу етити. Мишљах, да ћу то лакше ноднсти, ал сад видим да ми је тешко претсшко. Немој тако драгане мој. Нема смисла да се тако мучимо обоје. Све кадтебе пе би завет везивао, ми енет не бп дуго били срећин, Зар ти не видиш, да су моји дапи избројани. Ја се усиљавам због својих јадних родитеља, ал осећам већ одавна, да нећу дуго. Ал нијемижао што ћу умрети Умрећу срећна: та ти си ме водео. П мој тако душо Ти ћеш још бити срећна а мепи како било. Она само тужно задрма главом, та.да као са пеким попоеом диже главу и рече: Хајдмо Нек буде што пре крај овим мукама. -- Он је поново стиште на груди, а дуг пољубац сљубио им је усне. Но у тај мах, када се хтеде отргнути од ње, зане му елучајно рукав о низ бисера, који је она увек о врату носила, низ се одкиде, а бисер се расу uo сепицп. У тренутку га покупише. Он узе једно зрно бисера и замоли је, да му га да за успомену ца ове лене тренутке.

Опа се тужно окрете од њега. Узми рече, на онда иагло оде пз сенице. И оп изп])С и упутп се другој страин врата, а ја се брзо сакрих у жбуп, да ме које од њих не опази. Дуго писам могла доћи к себи од свега овога, што сам чула и видела. Потражих Наду ћутке, ал ње пе беше нигде. Кад за њу запитах, рекоше ми, да јој је мало нозлило, II да је отишла кући Одма сутра дан отишла сам Нади да је обпl)СМ. У иредсобљу затекох јој мајку сву исилакану. На моје питаи.с, како је Нади, рече ми кроз плач: Зло је рано, зло је. Ноћасје про пљувала крв. Лсчппк вели, да нема помоћи. Ono јучерање коло је уби, камо среће, да ме је послушала. Лечник је ногодио. На две недеље иза тога Наде више пије било међу жпвима Свенула је као опо иролетни цвет. Док је лежала, походила сам ју сваки, сваки дан. Када јој опет једпом седох уз постсљу признала мн је све, шта се де сило нзмеђу п.е и Милол.уба. Једног даиа нозваше ме њој. Чим сам је вндела, знала сам, да су ;ој тремутци нзбројанн. „Поздрави га*! То су биле носледње речн. На брзо иза тога запела се спом, из кога се није ни пробудила. Ирошло је од тога доба доста годпиа, аја јој не могох аманет исиунити. Милољуб се закалуl)ерно и више се није враћао својима, а мене су моје породичне околпости везивале за кућу. И тако га не могох видетн. Једном одем са својим мужем у Фрушку гору да иоходим тамошње манастире. У једиом манастару упознам се са пеким калуђером. Био је врло благе нарави, а ћутљив до крајностн. Дочекао пас је врло љубазно, ал тада се преноручио и отишао у своју ћелију. Када за њега раенитасмо, рекоше нам, да друштво, оеобито страпце, увек избегава и да се пајрадије бави гајељем нтица. којих је имао врло лен број Када се кренусмо кући, упутпсмо се и у н.егову ћелију, да се с њим онрости

Вр. lt. ЖЕПОКИ СВЕТ

173