Ženski svet

МИС КАТЕ МАРСДЕН.

Шура страхом само можемо иогледати па данашње стање друштвеног жнвота. Белика и озбиљна нитања етоје на дневиом реду, а нема ко да их реши ; што је старо и преживело нестаје, а ново и неоиробано се појављује. Но свему недостаје ираве озбиљности и одушевљења. Свуда се види само борба и отимање, завист и омраза! Многи жељно очекују, да се појави какав генијалан дух, који ће учинити краја том несносном стању. И у том страховитом метежу раде, стварају иснитују особе мирие, умиљате нарави, пуне љубави и пожртвовања, оне тихе силе, које су више допринеле развитку људскоме, него оне генијалне оеобе, које истина силно утичу на свет, али не да подижу развитак његов него руше све постојеће. Таква једиа иојава, којатихо и мирно дела на бољитку друштвеног стања, је ова илемепита женскиња, о којој ћу сад да говорим, а то је: Мис Кате Марсден. Ко је то Мис Марсден? Мало их има, врло мало, који знају за њено име. Има женскиња, које иривлаче свачије погледе, поред којих се не може проћи, а да се не запита: ко је ово? И онда се одмах изрече суд о истој женскињи. И Мис Марсден је такова женскиња; а на сваког ко је види, учини њена појава пријатан утисак. Сваком се морају дубоко у срце урезати озбиљне, али и умиљате црте лика њезиног та на њима се огледа сва нлеменитост, сва одважност душе њезине. Ласно је веровати, да је Мис Марсден обљубљена код младежи. јер младеж је највећма наклоњена идеалима. Свугде, где год се појави Мис Марсден, а особито у колебама сиротих и невољника, свуда изгледа као неко вигае биће, као анђео утешитељ, анђео мира! Поље делања њезиног су колебе сиротиње, изгнаника и невољника. Са осо.битом њежношћу. иоступа са тако званим изметима човечанства, и ту оиа палази искру неизмерне милости божје, искру љубави,

коју иробуди и у срцима најокорелијих грешника. Још у раној младости иочела је благотворно делање ово. Већ као дететом била је врло озбиљна и нерадо се упуштала у игре дечје, те су је због тога њени сродници често корели и казнили. Она је кћи једног енглеског одветника, који је имао осим ње још осморо деце. Сад јој је 35 година. Од 15 година заночела је ево] трудни посао. Она остави родитељски дом и оде у једну болницу, где је врло брзо паучила да иегује болеснике. Већ онда је свима упало у очи, како она особиту пажњу поклања најсиромашнијима и најнесрећпнјима и како их добро разуме. Године 1878. била је у руско-турском рату, и ту је ирви пут видела страхоте болести губе, које никад не мога заборавити. Онда се одлучила, да се поевети пеговању истих несрећника и да све могуће употреби, да им олакша и помогне. Истина, да је морала и другима нритећи у помоћ, али ипак се увек враћала евојој мети, којој је вазда остала верна. Када се иовратила у Енглеску, оде у Ливернол, у варош, у којој је становништво било сурово и скроз иокварено и неваљало, и ту се одала нези болесника; па на том месту, где су и сами полицаји морали ићи ио двојипа, и ту је ншла мирно и одважно, ушла је међ најгоре злочиице н у колебе сиротиње и нико је није дирао, шта више, још су јој ти сурови људи притицали у номоћ и бранили је. Она је била члан црвеног крета; па тај крст и особа, која гаје носила, изгледали су и најгорима као нека светиња, које се пису смели дотаћи. Затим оде у Аустралију, где је била унравитељка једне болнице, и где је основала друштво за обучавање болничарака. На молбу рудара, који су ту у бреговима конали злато, оде с’ њима у брегове, где је неговала болсснике њихове. У сред страшних брегова, далеко од света, вршила је своју племениту дужност, а сурови раденици ови иошто

Бр. 7. ЖЕНСКИ СВЕТ.

107