Ženski svet

молећи милости ла љега; похађала је учитеље и молила их да њој за љубав његове ногрешке кроз прете гледе, изнашајући пред њима у најдивнијој светлости његову даровитост као неку особиту врлину. ГБена слутња, њена памет не умедоше је освестити; она никад није видела његове мане. Увек су биле криве околности које су га на поједино рђаво дело навеле а никад он сам. Сад га је извињавала нанрасита му еарав, сад по који случај у иородици који му је сметао да дужносги својој не одговори. Чесго је та јадна жена и млађе морала мењати. Нико није могао у тој кући да остане. Ервин нх је или мучио као нсе или се према њима неприетојно нонашао. Више пута сам слушао како се тужила мојој матери да су је млађи покрали, али никад није могла да их на крађи ухвати. Али - ко би је други и могао красти? „Ја мдем госнођо" довикну jo] једном нредамном једна служавка, али ћу вам рећи да госнодин Ервин врло вешто уме отварати орманове. Не давно сам га видела ирец вашим писаћнм столом Ви мислите он је с вечера у гревету ? Варате се. Он тек после ноноћи долази кући. Он кроз ирозор који води у врт одлази у крчму; и ирошле педеље дошао је кући тако пијан да je u „Лажеш иакосинце! Такп да си ћутала! Наноље!“ викала је она за њом. Ал кад девојка оде, седе опа у насло њачу која је била крај прозора, и остаде тако неиомична као кии дуго, дуго. Дође доба када се Ервин онростио гаколе, и када је вал>ало да пође на све училиште Већ тада се раепростираху сва којаки ружни гласови о њему. Говорили су да је пекој подрумарци обећао да ће је узети, да је од исте измампо силпе новце и да је иошто је исте иотрошио, од себе отерао. Но мати му је, веле све учи нила гато је могла, те је иревареној де војци новац вратила. Касније смо се видели на евеучиЛишту. Ја сам се спремао већ за државни испит и давно сам био иаиустио све будалаштине којима је ђачки живот мспренлетан. Са стали смо се једпо носле подне у моме

стану; па и данас после толико година писам смео с ума ни једну маленкост из тог нашег виђења. „Конраде мој u зачу се неки новерљиви глас, и врата се исто тако брзо отворише, као што сам ја брзо викнуо „слободно.“ Ја дигох главу и устадох. „А ти си Ервине? Једва једном. Ila како си? Седи. „Хвала. Хоћу само да ти се јавим, морам одма ићи.“ „Па узми бар једну цигару.“ Он климну главом, тури руку у иружену му кутију ке захваљујући се и нрипали извађену цнгару на ону догорелу КO ЈУ Ј е У РУЦ И држао. „Но шта је ново? Имаш ли добре вести од твоје матере?“ „Та старица је доста чила; али знаш ја сам дошао знаш ја сам у великој неприлици, а старица ми већ пре једном ниса, да се кад ме невоља снађе обратим теби. Па можеш ли ми узајмити десет та* лира? Тако ми части вратићу ти их првогаС Ја сам се томе надао, те турих руку у шнаг, и извадивши је пружим му половицу од опога шго је искао, на рекох: „Поштеиу реч твоју враћам ти натраг.“ „А зашто ?“ упита ме он окренувши ми своје ружио лице. „Што нисам рад да дођеш у неприлику те да је не одржишС Ервин погледа у руку, тек сад онази да сам му нет талира дао, иа мрмљајућм неку опору реч изусти: „Та то су само пет талира, ти “ „Тако је. Ал ја увек дајем иоловину. Може се помоћи и с тим, а ја тако боље иролазим, иошто би иначе још толико изгубио. Но ио себи се разуме да тебе од тога нзузимам; ја само то реко онако из искуства!“ ~До беса, то је траљаво!“ викну Ервии и гшчеша се по глави. „Ја сам данас дао реч неком да ћу му донети иет талира; а до ирвог има још осам дана. Знаш ли да сам остао без ичега. Не би ли било могуће —“ „Не Ервине ја сам ти већ сада дао више него што ми је могуће.“

Вр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

119