Ženski svet
Кад старији људи, велим, погледе данашње игре дечије, врло ће мало својих познаница из детињства наћи. све су то скоро нове игре, и деца их са истом вољом и истом озбиљношћу играју, као и наши стари, оне игре, што се онда играле док су они деца били, а зна ли ко од куд су те новије игре дошле? Зна ли ко, је ли и њих баш еам народ створио? А то би ваљало да се зна! Колико је старих игара дечијих нозаборављано, колико нових игара је иридошло без икаквог избора, на ми то и не иримећујемо, деца се исто тако играју као и нре, она налазе задовољства у својим садашњпм играма, за њих важи оно: како играм да играм, само да се наиграм! Но и игре еу део народних умотворина, па кад брижљиво скупљамо и чува* мо народне умотворине остале, ни на игре не ваља да заборавимо, и њих ваља скупљати и чувати од заборава. Ми истииа имамо доста леп број ску* иљених игара, има их, што их је Вук Караџић скупио у своме делу „Живот и обичаји народа српског“, ua онда збирка народних игара Вука Врчевића, за тим Милићевићеве игре у „Гласнику“ иа Моје Медића у „Метописима“ и још на више страна uo новременим листовима. Но једно то, што ни у свима тима збиркама заједно није још ни из далека, нокупљено све што треба да је ту, а с друге стране, што се млоге игре уз иева ње играју, а како се пева, то још нигде није забележено, па је тако млогим шрама баш најглавнија страна пропала, то мислим, да би време било, да се о томе промисли, и сваки са своје стране по могућству припомогне, да се и тај део народних умотворина од заборава сачува. А ко се више са децом бави него матере? Ко већма нрати њине игре и забаве, него матере? Ко чува дете од колевке до младићског доба, него мати? Матере могу испунити ону празнину, што досадашњим збиркама не достаје. Наравно, да је за тај иосао нужно имаги и вештине и разумевања, иа у нас има таких матера, које би то могле учи-
нити. Могле би грађу покупити, а од њих се више и не тражи. Шта треба и како треба то купити. о томе ће бити говора мало доцније Но овде морам покушати, да истакнем, од какве су важности игре за децу. Прођимо којег леног дана кроз шета лиште у каквој вароши, у оеој множинп света видићемо децу лено изоблачену, где се са матерама шетају, деца бледа, слаба, иду читаве шетње уз матер, никад дете да потрчи, да се сагне, - једном речи, као лепо обучене лутке. Матерама се може бити у тај пар и допада, како њихово дете уме леио мирео да иде, као какво „маторче“; како уме лепо да се поклони, па како му се сви диве и чуде! Ни мало се ту не мисли, да је то еасвим не природно, да се дете ио 1-—2 сахата мирно као одрастао човек шета, да би дете трча ло, скакало ; играло се. Па кад то све код куће има, кад се код куће има где нро трчати, кад има где ее играти, хајде нека се онда кад кад и шета. Но по варошима знамо, да је то врло ретко случај ту је обично једина слобода детиња у шетњи, на кад га и ту стегнемо, и не дамо му се ни маћи, онда то дете расти као биљка у стаклеиој башти, која се вештачком топлотом у сунчаним зрацима кроз стакло, негује, Оеако се то на детету и иознаје. Па као да и сами „очеви вароши“ слабо маре за децу, јер их, бар по варошима, све већма истискују ие свију оеих места, где се дете може мало проћи, не дају им нигде места у шеталиштима за игру, него је свеза одрасле удешено, а деца немају места. Од куда онда деца да имају живости, да су весела, да су у оиште деца, зар није све баш тако удешено, да детету за горчају млађани дани. Чега ће се гако дете сећати иосле кад одрасте ? Овојих лених ципела, и конштаблера с прутом у руци. Заиста врло мршаве слике за дети ње памћење! У варошима, где се имају каде и за децу бринути, има ограђених д јчијих игралишта баш у сред ведиких шеталигата, и тамо одрасли немају посла, већ тамо деца трче и по оној грави газ.е, вијају се, играју се до миле воље.
50
ЈКЕНСКИ СВЕТ. Бр. 4