Ženski svet

по моди.

СЛИКА ИЗ ДАНАШЊИЈЕХ ДАНА.

Д авно сам ја рек’о, болан не био : Лј „Не заводи нова обичаја у старо село /“ Ново се за новијем ваља, и, како долази, тако нролази... Данас ово, сјутра оно, а прек’сјутра са свим девето . . . И, Бог би га знао сами шта се сваки час у нас не дешава?! Упиташ ли кога : „За што тако брале?“ Он ти гордељиво, и још кроз зубе одговара : „Па, ово је ио моди! и . . . Ма, враг не понио, шта ми свак соли памет, са том ђавољом модом? Нијесмо ми од јучера! И ми знамо, кад је што слано п масно . . . Ајд’ кад би се нешто и одобрило, по тој заклетој моди, како му и драго! Ма, јеси ли ти прави Србин куће* вић, од старог кова и племена, морага се гадити на многе данашње „тричарије“, што се јављају у нашем народу ; па и те „тричарије“ називају „модом* . Грозница ми их многе ухватила и са том модом, не ће ми их „продрмесати :t , да се једном опамете. Мој брате! И, ’нако нам је тешко живјети, па још удри, дај и бациј иаре муком стечене, и просипај у нишга . . . Да ми ј ш није лијепе свете вјере православне и мога српског имена, давно би се ја одселио . . . Тражио би’ сто и деведесет и девет хиљада коиака, нек само не чујем за ђавољу моду. . . Па ме ко жалио, или не . . . Нико ме не би мог’о уставити . . . И, вјерујте ми, не би ми ништа милије било, но да могу дочекати, да завичу, у нашем народу: „Нестало је моде!“ Чисто бих од радости заиграо !. . Нестало да Бог да шњом, и онијех, који је посијаше у наш народ . . . Ја, брате, мој златни! Не могу друкчије, но к’о што сам од старијех научио. „Не могу се ја пружати, докле се не могу покрити“. , . Ти мени кажи, што је

поштење, образ и ријеч, а нрођи се ти брате, што каквијех улагивања и лажаца... Ма, док сам жив, не дам бели, ни педо даље никоме, у мојој кући, да раде како ко ’оће . . . ’оћу, да се зна старјешина . . . Гледајући ја, како се нуне туђе лонци, своје исиразних . . . Србин сам ја брате! Србин да! Па, за то сврбљело кога, или не, двадес’т девета ми је брига . . . Не плагаим се ја краља ни ћесара, кад нраво радим!! Ничије не тражим, а нијесам рад, да ко отима, што је моје; јер кад би до тога дошло, и грбач би им’о посла . . . За што онда не би, међу нама, завладала стара љубав и милошга, да иокажемо свему свијету, да и Србин није са свим малаксао . . . Код толиког нашег клања, псовања и дреке Јад и чемер! Од брата смо направили небрата; од пријатеља непријатеља; од кума некума!,. И, ми тако ; а наши душмани пирују .. . нодвикујући: ијују!! Па имамо образа и ово називати: „И, ово је по моди !“ Не могу се чудом начудити, ко нас наведе на то? треба, најбоље један другом да помажемо, а ми му однемажемо... Боже! Боже! Шта ли смо ти —ми јадни Срби, толико скривили?! Причам вам ово, а чини ми се, да ме неки „новајлија“ из ћошка сејири (посма* тра) и биљежи, што ја зборим, да би ме окривио. с братом по судовима се гони . . . За нигата пунити туђе џенове, а своје празни... И, то је баш Богу и свецима мило ?! . . Ја ћу рећи, што ми је на срцу, а оиоме што ме гледа иопријеко, не било за душу, пек ме пањка, ако ми шта зна и ухвати, што је непоштено . . . Кријући се ја од свакога, и пашчад су да ’npocTHui почела за мном лајати.

132

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 9