Ženski svet

Мати слатка, немој више плакати 7 нијесмо ми толико несретни! Сине, мој очњи виде> морам нлакати 7 кад вас гледам сиротане голе ; босе и гладне! Нема срца милостива, да вам помогне. Мајка би вам помогла да може. Али сам ја немоћна. Нико мојих суза не види до Бога и вас 7 што их свагда гледате. Кад плачем, осећам се лакгаа, као да ми се камен свали са срца . . . Ох ; јадној мени! Како ћу вас извести на прави пут?! Ваш отац дуго је боловао двије године. Оно ; што имасмо ајвана ; све продасмо и потрошисмо. Надах се а данас ; а сјутра ; прексјутра, е да ли га не ће Бог подићи са постеље; али куку нама! не би му лијека! Смрт га излијечи муке ; а нама зададе ране. да се мучимо и патимо без домаћина! Па ; мајко ; Бог је добар. Он ће нам помоћи! рече Љубомир ; па се и он заплака. Тада се подигоше Мара и Цвијета ; те и оне загрлише мајку плачући , . Не плачи ; мајко ; ми ћемо за те плакати! Мајци се потресало срце . . а грозни Фијук бијесног сјевера разносио је ио земљи силне гласе ; да се човјеку најежи кожа ; и тутњао је изнад сиротињске кућице ; као да је и он иркосио у невољи биједној сиротињи. Мајка је плакала, љубећи ђецу своју ; а ђеца су јој помагала. Ва мало ; па је мајка ирестала плакати, а кад и деца ушућеше, она ироговори: Ова несретна мећава не да ока отворити ; никуд даље не може се испред куће! Има неколико дана све кијамет иза кијамета; не могу од мећаве отићи ни у касабу, да ми је молити кнеза и опћину ; не ће ли нам помоћи ; да не скапамо од глади. Ако ми они не помогну, заћи ћу од куће до куће ; те просити и мољакати ; не ће ли се ко смиловати, да вас ирепитам од данас до сјутра . . . Док вам је покојни отац здрав био ; све је било друкчије. Нијесмо били гладни ни потребни, а данас је ево све друкчије потреба на сваку страну. Ништа своје немамо ; до голијех ноката! Да ли ћемо сасвим пропаети? Настала је бијела неђеља ; сада ће иоклади ; па за покладима и пости, но нама је једнако : а постило се а мрсило. Ми постимо ; и кад се мрси! Просто нек је и то. Да макар имамо вазда и сува љеба како му драго ; могло би се до прољећа; а онда ; други дани ; друга и наФака. Мјесто господскога смока и мрса

ми би смочили са зељем и копривом. А о’ шта сит ; о тога и претио! каже свет. Богаташи и они ; који нијесу потребни, не знају толико захвалити Богу ; као ми сиротиња. У невољи смо ; у муци и биједи ; па опет Бога хвалимо и славимо. И с мањим смо задовољни. А остали све би под своје руке ; да могу. Јадно је и чемерно срце сиротињско ! За велико ми је чудо ; како прије времена не препукне ; какве биједе подноси . . . И оггет: Бог је чувар биједне сиротиње и избавитељ наш . . . Ђеца зинула у чуду ; шта им мајка збори ; па се опет примакоше к ватри и почеше прстићима шарати по лугу ; као да би шћели да напишу; нека се знаде за сва времена ; какав је јад сиротињски! . . Камо срећа ; настави мати, да сте поодрасли, не бих била овако несретна! Могли би сви радити и себе хранити, а овако тешко нам је ! Још сте нејаки ; моји мали пилићи, па и опет да имам шта радити, лакше би нам било. Мајка би за вас даном и ноћи радила ; да не скапате од глади. За умор не бих знала. . Но не да зима ниђе крочити! Зима на пољу ; зима нам у кући, зима нам тијелу ; само још дух не да ; да паднемо; он нас загријава боље него ова ватра .. Данас је ; моја ђецо ; мало милостивијех људи. Они ; који би били милостиви ; сироматнни су ; готово као и ми; а они ; који би мбгли, ти опет не Ч УЈУ и не ће да знају за муке сиротињске. Док ово мајка говораше ; најмлађа ; Петруша ; сјеђаше на мајчину крилу играјући се њеним плетеницама . . Једина она бијаше весела у овој сиротињској породици. 0 ; невини и сиротни анђелчићу, како још не осјећаш невољу! Благо теби! Кад мајка изговори задње речи ; у кућу уђе сељак ; њихов познаник из истог села. Због мећаве огрнуо се струком. У рукама носаше нешто замотано . . Чим уђе у кућу ; рече: „Добро јутро!“ И стресе са себе снијег. Удовица уста ; а за њом и ђеца. Бог ти помогао ; брате ! Тада ће сељак : - На вам ово мало мрса те проживите ова неколика мрсна дана. Још јуче бих био донио ; али ова несретна мећава не да ока отворити. Па предаде удовици сира ; кајмака и мало масла. За тимсједне крај ватре на полицу ; скидајући с бркова леденице. Удовица ; кад прими мрс; уздахну говорећи:

140

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 9