Ženski svet

ПЕСНИШТВО.

Из Ленауових ~ Schilflieder “ *

«’амо преко сунце тоне, Дан се ирашта лагано . Врбе ту се тужно клоне У језерце тихано.

Ти, даљино, мило, сјајно Светлиш кроза душин мрак, Као кроз трску ту што тајно Вечерњаче светли зрак.

Тец’те, сузе, пролите се, Јер оетавит’ морам њу . Лахор овде трске тресе, Тужно врбе шуме ту.

Адујев

ЗАБАВА.

ЛЕНА СРПКИЊА.

Приказано гђци Љ . . . . и м......... ћ

Затворивши врата, шетао сам се горе двде немирно. Као да ме је нека неодољива снага задржавала, кад год еам хтео да се скинем. Њу сам поново видео, но с каквим изгледима на будућност ? ! А веселу дружину, помамна црна лица не могах заборавити. Па кад бих је заиста из губио! Па ако и сама жели ову везу ? Помисао на будућност свега ме потреса. Али ако је само жртва, то је ја могу избавити. Поноћ је. Полумесец се лагано поче појављивати на видокругу. Напослетку ме савлада сан. Све се тише чула удаљена вика гостију и између громког смеја чуше се погдекоје неразумљиве речи. Не марећи за њих, лакшим сам се осећао после њихова одласка Младожења, мишљах, није више поред ње и она сад у својој соби шапуће молитву, да би се умирила. Нисам се хтео свлачењем мучити, једино скинем горњу одећу те скоро обучен легнем у постељу. Набрзо ми се очи заклотшше, даље ништа нисам знао . . . Уједанпут чух куцање на својим вратима. Устанем, почнвхМ преслушкивати и куцање се заиста понављаше; али како сам се нагло пробудио, не могах се разабрати,

да ли је на мојим вратима или не. Скочим, бсврнем се и наново чујем куцање. Има ли овде кога? запитам тихо. Има., да, само отвори за име божје! То беше женски глас; али га због буновости и двоструких врата не могах познати. Та од женске се не треба да бојим, или да што ускратим. Отворим врата. Како ли сам се зачудио, кад у собу ступи Љубица и паде ми на ирси, као да ми је каква блистава звезда пала у крило, да се тамо изгуби. Тело јој још и сад покриваше вечерња одећа а на глави јој стајаше зелени венац. Спаси се, спаси ме! шапуташе сирото девојче, дрхтавим рукама обухвативши ме око врата, за име божје спаси се! Љубице! прозборим, не нашавши више речи, од силна узбуђења. Теби смрт прети, свима вама! једва изговараше сиротица, јоти непрестано лежећи иа мојим прсима. Ох Боже, бежи брзо. Сваки је тренутак скуп. Бежи, далеко, остави ово место. Можда је већ и доцне. Тебе оставити! рекох јој горко. Само ћу

* Певао их је Лоти Гмелиновој и с тога су је у ппријатељским круговимч авали „Schilflieder 1 . Види ]Q бр. „Ж. Gb.“ стр. 150-

170

ЖБНСКИ СВЕТ. Бр. 11.