Ženski svet

Отелове познате речи, у којима говори о Дездемонином гласу, онда и нехотично морам да мислим на глас Жорж Елиотове. Понуди ме да седнем поред ње на једно меко канабе, поче са мном да говори као са каквом старом познаницом. Није ми могуће, да се свега сетим, о чему смо говориле • не знам, да-ли све оно, што је она говорила било оригинално или духовито ; само то једно знам : да сам после четврт сахата била очарана њеном љубазношћу, ја еам је љубила свом душом, њено лице и њен стас учинише ми се преображени, осетих, да права Жорж Елиот стајаше необично високо над мојом уобразиљом! Немогуће је описати, у чему се управо састоји та необична, скоро невероватна моћ очарања, коју је Жорж Елиот ширила над својом околином; само онај, који ју је познавао, вероваће у истинитост овога. Тургењев, који је био у опште врло осетљив за лепоту и који је имао великог искуства у томе погледу, рекао ми је једном приликом, кад је био говор о Жорж Елиотовој : „Ја знам да је она ружна, али не видим. и Рекао је такође, откад је познао Жорж Елиотову, од тада је разумео, да се може човек заљубити и у сасвим ружну жену. Један од великих дарова Жорж Елиотин, састајао се у томе, да је умела задобити сваку особу, са којом је говорила и задовољити је, знала је да обухвати њене мисли, пре но што им се да згодан облик и одреди сврха. Никад се нисам осећала толико дубоко духовита, као кад сам са њоме говорила, а можда и лежи ова тајна њеног очарања у осећању задовољства и блаженства, које је она и незнајући производила код других. Што се тиче г. Левеса, то морам да признам, да сам му врло мало пажње поклањала, јер сам била много заузета његовом женом. И он је био ружан, али то је била духовита ружноћа, са којом се могло лако измирити. ЈБегово знање обухватало је непрегледно поље, његово забављање било је врло интересантно и оригинално. Говорио је радо о радовима своје жене и желео је да чује моје мишљење о њима. Изгледао је веома пријатно дирнут, кад му рекох, да је његова сонствена књига: ~Physiology of commoii life u нашла

велики успех у Русији и да је издаваоц руског превода заслужио читаво имање на томе делу. Питао ме је да-ли ја познајем његово животописно дело: „Гетеов живот“ и његов роман „Ранторпе“? Морала сам му истину признати, да их нисам читала ; искреиост моја јако му се допадала. „Научњак и вештак увек су се у мени свађали око господарства, сад већ имам седе власи, али свађа још ненрестаје. Увек ћу признати, да у овој, показујући на своју жену, има много више научног духа, но у мени.“ Кад сам после пола сахата хтела да пођем, умоли ме Жорж Елиотова, да скорим опет дођем. „Ја примам сваке иедеље између два и пет сахата, рече ми, ма да истина иајвећи део мојих иријатеља није у ово доба овде у Лондону, то се ипак надам, да ћете имати придике да се састанете код мене са особама, које ће вас више интересовати но једна стара жсна као ја.“ Ја се користих овим позивом и дођох опет идуће недеље, ма да сам нредностављала, да са њоме самом у највећем иоверењу нроведем, но са оном множином најотличнијих чланова, којије окружаваху. Ту је било књижевника, научњака, сликара, музичара и песника, а од женскиња, осим мене, само још једна веома љубазна госпођа, жена једног сликара. * *■ * Међу своје иајбоље пријатеље бројала је Жорж Елиотова славног ФИлосоФа Херберта Спенцера, који је упућивао њене прве кораке на књижевном пољу и који је имао великог утицаја на развитак њених идеја и погледа на живот. И ја сам била тако сретна да нознам код Жорж Елиотове овог великана, а наше познанство збило се на врло оригиналан начин. Једном приликом бејах скоро неколико тренутакау салону код Жорж Елиотове, кад у једанпут уђе један мали, сувоњав старац правог енглеског тина. „Веома се радујем, да сте данас дошли“, рече му наша домаћица, „јер могу да вам представим оличено одрицање ваншх принципа, госпођу Коваљевску, женског математичара. “ За тим се окрете мени и

118

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 8.