Ženski svet

Чланице могу бити само женскиње, а искупило се до сад већ њих 200. По кућевним правилима строго је забрањено картање, и свако политичко или религијозно расправљање. Кад се у вече чланови искупе, провађају се музиком и предавањем класичких дела. Зар то није чудновато, да се баш у Паризу одељују строго женскиње, у вароши која је увек учила сетали свет цео, како се има опходити са женскињама ? То најмање личи на Француску установу, да се женске одељују од мушких, да бегају из њиног друштва, пре ће бити, да је та установа са стране унешена. Робинзоново острво. Ко се из свога детињ ства не сећа занимљиве приповетке о Робинзону, коју је или сам читао, или ју је од својих старијих чуо приповедати. Ко није у својој машти створио себи слику тога острва, заједно са свима страхотама усамљеног живота на њему. Сада се међу ученим светом млого спомиње то острво, за које се зна, даје на њему провео дуго времена саморан један човек, који и ако није био баш онај Робинзон, за кога смо у детињству слушали, али се мисли, да је писцу Робинзоновом, De Foe, служио са својим чудним доживљајима као образац при писању његове тако занимљиве приповетке. Код јужне Америке, западно од вароши Валпарајзо има једно 350 километара од обале три острва на близу’: Mas а Fuerra, Santa Clara, и Mas Tierra. Ово последње је то Робинзоново острво, а говори се у ученом свету сад о њему због тога, што је сад усљед јаког земљотрееа утонуло у море. Нема дакле више Робинзоновог острва. А како је то острво дало повода иричи о Робинзону? Ево како. У старо време су морнари врло патили од болесних десни (названог скорбута) тако, да је често на једном путу поумирало од те болести до две трећине људи, а само једна трећина се вратила јадно ижалосно кући. Због тога су морнари увек собом носили семења оних биљака, које су служиле као противно средетво против скорбута, као : рен, разне роткве, мрква (шаргарепа) кељ и. др. па су на лустим острвима сејали то семе, да имају где свежег зеља потребног наћи на своме путу. А најбоље сред ство било је Фришко месо. Зато су носила собом живе козе, па су их на пустим острвима остављали, те су се козе тамо умножиле и подивљале. Са једне енглеске лађе изметут је на то острво крманош Alexander Selkirk из Aberdeen-a у Шкотској, а изметнут је на своју сопствену жељу Оставили су му нешто муниције, провијанта и алата. Ту на острву је провео он тако преко 4 године сам. Кадје угледао какву лађу, он се сакривао да га не виде с лађе. Кад мује свега понестало, он се научи верати по стенама као козе, те их је рукама хватао, па што му је претицало, те је припитомио, ровашећи их по увету. Неколико таких ровашених коза нашао је још после 25 година лорд Anson. Од коже је направио себи одело, шиљасту капу и кишобран, кад су му хаљине извештале. Становао је у некој пећини, која је тако ниска била, да се једва могао исправити. После скоро петогодишњег живљења на острву пустом, пристане нека енглеска лађа, која га прими ; и на којој постане скорим оФицир, па после дужег лутања по свету врати се као имућан човек у своју постојбину, где напише своје живовање на острву. Тај његов животопис мисли се да је служио као подлога, кад је De Foe писао свог Робинзона. Томњењеје исказано и на оној спомен плочи на острву, на једном врху брега, одакле је он изгледао лађу. После смрти му је родно место подигло споменик у оном оделу, капи и кишобрану, које је са острва донео. То је Робинзоново острво, и њега је сад нестало са лица земље. Стигло писмо после 30 година. Један дански лађар, који је сад скоро дошао са Изланда у Копенхаген, добио је с поште писмо, које је на њега послато из једне данске варошице још јула месеца 186 6. године. Писмоје стигло сасвим неповређено, а послато је било у варошицу Готенбург у Шведској, где се адресат онда бавио, но писмо стигне тамо пошто је он оданде отишао. Тако гаје онда писмо тражило по свету ето већ 30 година, било је шиљано из места у место, док га сад није напослетку и нашло. Што је најинтересантније у томе, то је то, да је то писмо послала његова садашња жена још девојком на њега, па је сад као његова жена присутна била кад га је примио. У радише свега бише, у штедише јоште више. 0 истинитости ове наше нар. пословице можемо се сваком приликом уверити. Сад је не давно у Паризу умро п о рт и р у једној берзи париској п оставио иза себе осим једне виле (Villa) још 250.000 Франака иметка, које је уштедио

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

169