Ženski svet

Бр. 8.

Спазих га где долази...

Реших се, да му се придружим. ..

— Чекај, човече, — ослових га, — куд се журиш тако 2!

Он застаде. Али му се познаде на изразу лица, да сам га тргао из неког ена.

— Ето шетам, — одговори после кратке паузе.

— Па можемо заједно...

— Можемо... И пођосмо заједно

Он је у левој руци држао штап, а десном

је гладио брчиће. — Дакле, ти се баш окану евега, — почех

разговор пошто сам га дуже посматрао како је замишљен.

— Окану... — одговори он кратко. — Имао си право — продуживах, задовољен његовим лаконским одговором. — Да, да, имао

си право. Само је чудно, да сви се тако нагло променуо. .. |

— Е2 — упита он, гладећи брчиће и погледавши ме емешећи се.

— Да, тако ви се нагло променуо Изгледа чудно... знаш...

— Хм! чудно!... А зашто чудног... Шта има у томе чуднога 2

— Внаш... овај... нема ништа, али је опет

чудно... -—— одговорих испрекидано, јер збиља нисам знао да кажем шта има у томе чуднога...

— Можда и није чудно... Можда је више природно... — продуживаше он, већ канда решен, да да рачуна о својој промени живота.

— Природно... Дакле ту су већ стални закони природе! ... Право пријатељу !... Дакле природа је... — почех, а не доврших реченицу.

— Не, није природа, ја сам се вам... поче и ућута.

Били смо стигли до једне двокатнице.

На првом спрату био је отворен прозор, а у њему се видела слика једне женске, он је стајао па том месту и наједаред почео ми је говорити о ва свим обичним стварима.

Мене зачуди тај нагли скок мисли. Погледах у њега. Он је био узбуђенији него мало пре. Почех му пратити поглед. Он га је често бацао на отворени прозор двокатвице. И колико би год пута погледао на прозор, почео би толико

нових разговора.

Ја сам почео слутити. Ако... канда...

— Хоћеш ли, да се прошетамо још једаред

главном улицом — запитах га не рад толико стајати. на једном месту, и радознао, да ли ће се он растати овог места.

можда...

ЖЕНСКИ СВЕТ.

125 — А куда ћемо тамо... Тамо има много света. .. Ја нисам комотан кад има много света... Па, после, хођу да ти приповедим нешто, што ти међу светом не могу приповедати. .. — рече

и опет погледа на прозор. Ја му ухватих поглед. Он се промену у

лицу, његове очи севнуше двоструким сјајем. — Па, добро, остаћемо овде. Хајде приповедај ми то, — рекох чинећи се, да не схваћам

смисао његових речи. — Овај... па можемо се и шетзти. .. Хтео

сам ти рећи... не, то ти сад не могу рећи... Рећи ћу ти други пут, други пут. Хајде да се још мало прошетамо, — рече, стиште ми руку и — издаде се.

Ја сам на мах разумео све. То је, дакле, та виша сила, што га креће напред!...

Он је стајао, гледао је укочено у мене и чекао је да кажем да ћемо ићи, да га ослободим његовог тешког положаја. Он је био у малој забуни. ;

— Па хајдмо! — рекох, окретох се и не-

| хотице га обтрлих око паса.

Дуго смо се шетали, али смо слабо говорили. Тек бих ја по каткад избацио који шаљиви афоризам, али се он не насмеја. Само у пола развуче усне, и даље певукаше полако неку познату арију.

Неколико смо пута прошли поред двокатнице. Она је још једнако стајала на прозору. Бледа светлост месечева обасјала је њено румено лице и плаве праменове косе, па је изгледала као веко више биће. Ја сам је погледао крадом. Он и ова погледали су се неколико пута и погледи им се сретоше.

Вратисмо се још једаред .. Свет је поодлазио кући, а на улици било је још само њих неколико. На цркви је избијао једанаести сат. Ја сам већ осећао умор у ногама.

— Хајдемо кући, — рекох.

— Хајдемо! — одговори он.

И упутисмо се кући.

Кад смо дошли до њеног стана, прозор је већ био затворен, завеса спуштена, а светлост

се још видела. Он погледа на прозор. У исти мах по-

гледах и ја.

Ми погледасмо, — а светлост ве угаси. — Легла је, — оте му се и нехотице. — Легла је, — рекох и ја нехотице.

Он тек сад осети силу својих речи. Зађута као заливен. Ја сам то опазио, па нисам разговором хтео да га довађам у забуну.