Ženski svet

Бр. 10

дворишту неколико слабих и немоћних сиромаха. Пошто их еве обдари које новцем а које оделом те још и сваког поутеши благим речима да не клону духом.

Кад већ сви одоше, опази она где је нека девојчица са крупним црним очима, бледим лицем и у веома екромном оделу заостала у једном углу од дворишта. Она се окрете Кати, па рече:

— Като доведи ми оно девојче што тамо стоји, да је запитам чија је.

Ката одмах послуша своју господарицу и оде да доведе јадницу која је могла имати једва једанајст година. Кад ју Ката погледа им виде оне лепе црне очи и фино лице, и ако бледо и мршаво, она чисто задрхта. Доведе је гђи Софији која такође кад добро погледа девојче побледи, па неким несигурним гласом запита девојчицу:

— Чија си ти малаг — Девојче одговори дрхћућим гласом.

— Ја сам сироче, немам никога свога. Мати ми је умрла пре неколико недеља, а оца једва сам и познавала.

— Јеси ли одавде

— О нисам госпођо, мене је амо довела нека стара жена, која ме јеи упутила да к вама дођем.

— А зашто си баш овамо к мени дошла, је ли те та стара жена позвала.

— Не госпођо, одговори брзо девојче. Мати ми је казала да вас потражим, чим она умре.

— Ти дакле знаш моје име прекиде је нагло госпођа СоФија.

— Знам госпођо.

— А како ти се мати звала 2

— Олавка Хенер. — Гђа Софија кад чу то име побледи још више, посрну и да је не предржа Ката, би се срушила наземљу. — Девојче кад виде како је посрнула и пребледила госпођа поплаши се па са страхом запита:

— Боже! да вас нисам што увредила 7

— Не, ниси дете, ниси, одговори Ката. Госпођа је само мало уморна, то је све. — И тђа Софија дотле се прибрала па рече:

— Небој се дете моје, ниси ме увредила, само ми још једно кажи, како ти је мати казала да се ја зовем, и зашто те је упутила башк мени 2

— Казала ми је, кад ја умрем ти немаш никога више на овоме свету. Отићи ћеш у варош Б.... са овом старом женом, која ће те одвести пошто и она иде својој кћери, она ће те упутити да нађеш гђу Софију Добрићку. Склопи руке,

ЖЕНСКИ СВЕТ.

157.

падни пред њу на колена и моли је да те прими к себи. — Дете је изговорило последње речи тако потресеним гласом, да су јој на један мах сузе грунуле и јецајући паде пред госпођом на колена са узвиком:

— Милостива госпођо, не терајте ме од себе, та ја сам убого сироче, никога немам на овоме свету. Моја добра мајка која ме је ранила умрла је.... Дете се загуши од плача, а тако исто и гђа Софија, па и њена верна Ката нису могле ни речи проговорити од силног узбуђења. Најпосле гђа Софија подиже девојче, притиште је ва своје груди, па онда рече благим и тужним гласом :

- Не шлачи дете моје, од данас ти си моје дете, имаћеш у мени другу мајку. — Дете је само љубило руке својој добротворки, а Ката се кроз сузе смешила милујући девојче по замршеној коси, па сасвим задовољно рече:

— Ходи мала, ходи, да те баба Ката умије и очешља, па да те и пресвуче.

Гђа СоФија мораде отићи у своју собу да се мало прибере, јер беше и сувише потресена овим призором Дубока рана у срцу њеном на ново се позледи, а њена добра Ката бојала се за своју госпођу да овај изненадни потрес не нахуди њеном већ и онако порушеном здрављу.

Гђа Софија кад се мало опорави и умири позва дете у собу, посади је поред себе. Ћутећи посматрала је сваку црту детињу, па је најпосле запита:

— Колико има времена како ти је отац умрог — Девојче одговори мало збуњено:

— Ја не знам госпођо !

— Како зар га ниси запамтила! — Би ли га познала да га видиш 2

— Познала бих га.... — Е па како да не знаш кад је умрог Девојче обори главу па са неким устезањем одговори. — Мајка је говорила да је отац отишао од нае, да нас је оставио. | — Ах, још и то, рече скоро са неким огорчењем гђа Софија. — После мале почивке запита је опет. _— А како сте вас две живеле кад вас је отац оставио 2 — Добро смо живеле, док је мајка здрава била, предавала је часове на гласовиру, али кад се разболела.... — Ко ју је дворио 2