Ženski svet

родшт забринути су, мајке ерпске ожалошћено гледају синове своје, јер их срнска вила овим гласом ословљава: . . . „Ваше синке све до гроба Тражи завист од поврја!“ Па зар да је баш тако проклет народ српске мајке ? Ох, како би нам годило, кад би iipoTHßiio могли тврдити. Од како је на Косову потамнело српско небо, помрачило српеко сунце, од то доба овладала је тама небратства у нашем народу, па у тој тами не распознаје брат брата, . . . .... „Један другом, да доокочи Срества зато он не бира; И док му га не доскочи, Нема среће, нема мира. “ У оваким приликама мора ди засузи око српске мајке, српске љубе и Српкиље сеје, јер српски сннак, српски војно и Србин братац не одужује се тако оним светим аманетима сриских народних дивјунака, бесамртних нагаих нредака, који мученичком крвљу својом запечатише своју неизмерну .љубав насирам нас, неблагодарних зар потомака њиховпх. ()х, да грдна греха! Па зар на том греху да осиивамо будућност народног иам живота! Не ! На таком темељу ие ћемо моћи осигурати трајност нашем животу. Залога наше среће и џашер живота јесте тоила љубав, којом беху загрејане јуначке груди напшх предака. Ту љубав треба да иресадпмо у срца наших синова, па да нас онда види Бог! А том љубављу иарод наш оилеменити можемо само ми Српкнње: мајка, љуба и c'eja. Кћери рода српског нежном љубављу својом видале су ране на народном нам телу, па и данас је наше народно тело оболело, треба сви да ирионемо, па да га извидамо. Браћа наша завађена су, непријатељ рода српског бацио је међу очеве наше, међу мужеве наше и међу браћу нашу семе раздора и ината, па тај непријатељ наш тако је мађијоничарске чари бацио на очи нашег мушкиња, да оно и поред своје воље не може да предвиди горке носледице данашњег нашег гложења и братске несношљивости. Народ иати на чисто је, да све овако не води добру, али корен међубратског ината тако је урашћен у нагаем народу, да га нагае мушкиње само не може

уништити, те овоме злу на пут статн. За то им притецимо ми. Српкиње, у помоћ, милотом својом ишчупајмо из срдаца љихових злокобно семе мржње, па их оплеменимо љубављу, пз које ће процвати срећа народиа. Поl>имо на сусрет позиву нашег мушкиња, и почујмо глас браће нагае, како нас њима дозива: „Та i)ii знате, шта нас тишти. Насталн-су • тешкн дани Зла коб хоће сриску слогу У гроб црни да сахраниД „ 11а када сте добротворке Где невоЉе л.удске пма. > Иомозите и јачима Помозите нама свима!“ Одазовимо се овом вапају, па ирипомогнимо и ми, Српкиње, да се залечи петстолетња љута рана Србинова, која се тако разјела на народном нам телу нашем, да ће довести у опасност и живот наш, ако јој не нађемо ускоро мелема, којим би сиречили ширење њеио на и тако измученом нам народном организму. Срикиње су видале л.уте раие српских јунака, које су добијали на крвавим бојевима, онда када се борило на живот и смрт за очување Србинових највећих светиња, за очување вере, језика и имеиа срнског, па ево данас као да опет настатпе мучни дани по Србина, јер мећусобмпм инатом доводимо у опаеноет жпвот свој, будућпост своју, па не заборавимО да смо и ми кћери рода српског и будимо свесне имена свога: удруженом снагом иорадимо да се у народу гташем успостави искрена братска љубав и слога, да нам с’ свима једннм дахом надимају груд'. та елога и т.убав побећује свуд! Haiii иарод има смисла за живот, јер онај парод, који се у пајк]штичнијнм данима могао одржати а да је сва своја народносна обележја кадар био онако неокаљано сачувати, тај народ смело може погледати у своју будућност само нека је на оирезу и свестан Своје народиосне свести. Повесиица наша најбоље нам казује, да II нашег народа живот почива на свеети и народној жилавости, јер да тога не беше у народу натнем не би се могли кроз сва времена до даиае као народ одржати, па ти увети за дал.п наш живот не

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 1.