Ženski svet

МИРИСНОМ ЦВЕЋУ.

Мирисаво цвеће моје, 0 не вени брзо тако Буди свеже и весело, И мириши увек јако Природа је тако грозна Одузмети мирис, боју И ја гледам само онда Бедну слику цвете твоју Рача, 6. y III. 1899.

Па и с нама тако бива, Наш ј е живот само дужи; Ал/ је бољи краћи живот, Јер је налик мајској ружи. Кад се мора већем мрети Нек с’ умире за младости ; Где је душа тако чиста, Узвишена, а без страсти. 3.

ЛИСТАК.

Прича о „Радгосту".

Приказано гђи Анки А. Пајевића.

Било је то одавно врло одавно! Још у оно доба, када су наши стари приносили жртве Перуну и стренили од његова грома ; када су ишчекивали сваку срећу од доброга Дајбога; када су Ладе својим избраницима давале вечиту младост а несташни Љељо играо се срцима стидљивих мома и враголастих младића. У једном убавом сеоцету у плодној равници беше дом Стојанића. Домаћин се звао Драгош. Био је то леп старац, ситних сивих очију, седе косе и румених образа. Дом. Стојанића био је најјачи у целом племену. Бегае то леиа задруга. Све весело, румено и здраво. Свуда ред и чистота. Преко дан се сви разиђу по иољу и њиви, но ливади и уљанику; а жене се дале на ткање платна и сукна, на шав и на прање; било јету посла за сваког. А кад сунце зађе, сви се враћају дому, па сад настане врева и жагор, као у пуну уљанику. Зими се скупе млађи око огњишта а стара мајка Божа, која је већ и сама заборавила, колико је стара, почне им причати о вегатицама и вилама, змајевима и вукодлацима. У своје причање вешто уплете лепу и здраву поуку а млађи је слушају, недахмице, чисто гутају сваку њезину реч. А кад сврши причу она позове гуслара, да загуди и на брзо сс заори песма час вееела и свежа, као иролетњи поветарац час тиха и тужна, као што је и глас гусала, час громовита и бујна, као узбуркано море Чисто чујеш кроз певање убојтгу вику и звекет оружја. Једне зимње вечери опет се сви окупили око огњишта. На пољу је зима. Снег завејао иутеве

и стазе, поља и њиве, села и градове. ITa и то му није доста! Као да хоће све живо да покрије својим белим покривачем, тихо и безчујпо веје и на даље. крупне пахуљице се спуштају полако а тек кад ветар духне, оне се иочну вијати у ковитлац као оно несташна деца, кад се докопају слободе. Онима око огњишта ни бриге На огњишту гори велика ватра. Сувад весело пуцкара а пријатна топлота загрева озеблу чељад. По где који од старијих већ полегали и поспали, али млађима још није до одмора. Раздрагала их свирка и песма, па окупили мајка Божу, да им прича још шта. Она се опире али већ по мало и попушта а несташна младеж то приметила, пајој не да мира. „Мајка Божо, причај нам о Прибиславу и Божани“ моли несташно девојче са златном косом. „Е ти само зато волиш ту причу, што ће мајка Божа рећи, да је Божана имала дугу златну косу, „баш као што је и твоја, Цвето“ пркоси јој брат. Цвета се мало намргоди и већ хтеде °дг°ворити, кад од једном застаде и ослухну. „Чусте ли што'?“ запита остале. Сви ослухнуше! Настаде нема тишина! Од једном се задрмаше врата. Као да неко лупа у њих. „Неко лупа!“ Е да то је ветар!“ „Ветар да богме!“ „Е ако је путник! “ „Отвори врата!“ „Е да, биће зима!" Сви заџакаше! Мајка Божа мало се уздигну и иодиже руку. Сви заћуташе,

172

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 11.