Ženski svet

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

155

тање. Ето које: „Ох — но да — код куће ћу је оставити — шта ти мислиш Ви сте мушкарци сви... Налу Дору — овако паметно дјевојче, које је свршило лицеј, па ћу ју сад ваљда амо у дућан стрпати, да продаје за четири Филира сланине и да си омасти бијеле ручице! Јок никада. „Тата“ је живахно протусловио жениној идеји, на што се је она раскокодакала.

„Јок, јок — она ће на свеучилиште 2 Знаш при том остаје! Мучим ли се залуду толико, па да ми сва мука оде са зетом, који ће мој у зноју лица стечени иметак протепеити. Јок! Јок! Дора се не ће удати осим, ако дође каква. изванредна партија“, — а прије је госпа Јула гледала визије грофова, генерала и т.д. Тата је међутим и протусловио и Бог зна како би то двоје старих ријешили ово важно питање да није у дућан нахрупила еила муштерија, солдата, 'елушкиња и стара гувернанта од преко пута, која је дошла по своју саламу за 20 Филира. Госпа Јула узе живахно послужити на-

дошле, при чем јој је јача половица помагала.

тако пријазно да нико не би ни слутио, идеје и планови прате те кобасице и сланине, које ву се сада ту дијелиле. Вани је била прекрасна прољетна вечер, сва миришљава. оним овјежим прољетним задахом, који човјеку тако уугађа. У излогу госпе Јуле стајаше велики Амор, а на глави му кошара пуна свјежих кобасица, десно и љево Амора палме и зеленило, а мед њима шунке и сланина. Заиста поглед пун најбољег тека! Но оно двоје, које је тај час стајало пред Амором и његовим кобасицама није ни најмање помишљало на такове прозаичне ствари. Лијепо

дјевојче са цвијећем у очима а јагодама на устима, гледало је замишљено на земљу а њежно руменило облијевало јој лијепо лице сад јаче сад мање — да се је младићу до ње срце ширило од сласти. „Даро љубиш ли ме2“ зашапта младић молећим и сретним гласом „Љубим!“ шапну Дора тихо, да се је једва чуло и похити у кућу. Сретни младић кликну: „Сјутра Доро сјутра!“ ла оде и он кући. Госпа Јула љубљаше евоју јединицу нада све а и отац не имађаше друге жеље, већ да своју Дору сретном види — тек у оном питању гледе, „свеучилишта“ не могаше се веложити са мајком. Е да ли и Дора има такове свеучилишне жеље2 Та га је мисао мучила дан и ноћ, јер је знао, да онда не би био могао „протусловити“. Кад било сутра дан Дора обуче своју бјелину, у којој бијаше као прави анђелак,. Мајка јој је то дозволила,

какове

јер мишљаше нека дијете буде лијепо, када се први пут појави у евеучитишним дворанама, камо је требало данас отићи. Но једном нахрупи у собу кухарица Бара са огромном китом краснога цвијећа и преплашеним лицем најави овај ванредни догађај. Госпа Јула сва се упрепаети, те кад узме киту, испане одмах посјетница из ње, па Дори, задивљеној Дори пред ноге. Док се је госпа Јула од чуда енебивала, кухарица Бара одлети по господара, па се онда све троје скупише око ките. |

А Дора 2

Дора је вани пружала обје ручице лијепом младићу и лијепим усташцима говорила му, нека се јуначки влада, јер није мала ствар оваки моменат.

„Господин доктор Бјелинић“; овако га је часак касније увела међу ону зачуђену тројицу и при том одмах стала уз ,татицу“, које га ће сада требати као одвјетника.

Госпа Јула гледаше још увјек у чуду господина доктора, кога је додуше добро познавала, јер је био један од најврлијих младића онога града; Шта ће он туг Па ова кита и та Дора — овако румена — узбуђена 2 Шта је ово свег Та од големог чуда не може ни рјечице, већ само руком поглади прегачу и рекне: Драго ми је!“ „Ох драго нам је, "драго нам је!“ чуо се је крупни бас „тате“, који је почео ехваћати шта је и како је

Дора жарким погледима, распириваше „кураж у доктора“, који би запета морао бити велика плашљивица, кад би се и сад још бојао свеучилишта. Отпоче дакле звонким и дрхћућим. гласом своју прошњу за ручицу Дорину.. Госпа Јула мало што се не сруши од изненађења и од разочарања и од не знам шта још. Но „тата“, на чије раме бијаше застиђена Дора склонила евоју милу и учену главицу — покаже се данас као особити говорник. Кад се је госпа Јула толико опоравила од првог ужаса, да би била могла „протусловити“ — бијаше већ прекасно, јер је на своју голему жалост увиђела, да је у великој мањини, три гласа проти једному“ — па још и тај један глас бијаше придушен од Дориних пољубаца, којима је мала мудрица затварала мамина уста.

Свеучилиште мудрости, Факултет мудрости, никада није примило лијепу Дору у своје дворе, али је она у „свеучилишту љубави“ била сретна,

добра и вриједна докторица — Бјелинићка !

Е па живи и здрави били!