Ženski svet

Бр. 11,

ЖЕНСКИ СВЕТ

165

ПЕСМЕ ВЕВАМ

Песме џевам, мила душо моја! Лира моја, сва је радост моја, Њоме, душо, ја ти ране видам, Њоме само сретне куле зидам. —

Куле рајске, у небеском зраку,

Теби само — соколу јунаку; Куле китим песмама од цвећа Зоро моја, — дична премалећа! —

У песмама, болове ти кажем,

Па се вазда с тобом, душо, слажем ! Ако дођу и невоље нешто,

Та песмицом уклоним их вешто. —

Песма, то је аманет нам стари, Та песме су наши осветари. Песма, то је разбибрига стари, Благо оном, ко за њоме мари. —

Ако ти се кад незгода јави: Песму певај, она те избави. Ако ти се рујно винце пије: Песму певај, да срдашце бије. —

Ако ти се драго на пут спрема: Ти запевај, тада плача нема. Ако отац спрема на пут сина:

Опет певај, песма је милина. —

Обаспеш ли пољупцима уста : Мораш певат ако имаш чуства. Када гледаш у плам ока жива; Сама с песма из срца излива. —

Та најпосле, нашто више речи: Пеема вреди и кад срце јечи. —

На бојишту оном крвавоме:

С песмом путуј небу плаветноме. —

Блажен онај, ко с у песму нада, Никад неће тај моћи да страда. Блажен душо онај часак свети: Који може песмицу донети. —

Вел. Извор.

Даница С. Чочић

ковис.

"Бјела (Бока-Которска) 27. септембра 1900.

Дичне Срикиње! |

Одавна ме жеља вуче, миле Српкиње, да

Вас су неколико рјечи из овог дивног српског краја поздравим

Читајући мили ми „Женски Свет“, са великом радошћу читам о Вашем раду, заузимању и напретку; па често, а скоро вазда, помислим е да ли би се и код нас која задруга, или који такав рад започети могао! Али сва моја промишљања и жеље залудне су, јер нас је, овамо _ мало а да би емо се надати могле, каквоме успјеху, те остављамо то будућности, да она реши и да донесе и нама овамо лешше ереће.

Сада ћу миле моје су мало рјечи да Вас упознам ва дивним крајем, селом Бјелом, ередиштем китњаете нам Српске Боке.

Наравно, ја ћу само су мало рјечи да Вас поздравим, јер сам увјерена да сте Ви свео овоме чаробном предјелу достачитале, од врједнијех писаца.... но ипак се надам, да ћете драговољно, ово мојих мало редака примити.

Као сасвим млада дјевојчица читах од др. Тројановића „Једна ноћ у Бокешком заљеву“;

читајући још у онијем годинама, кад се највише развија у грудима машта ...... Снијевах о дивном крају, пресподобљајући Боку са вилинским етаном, и неким управо надземним чаром......

_У слабој нади да ћу је икад виђети...... Кад

ли случај, или боље рећи судбина, одреди ми, да цио живот у Котору и Боки проведем. — Сад ћете и саме погодити, да сам се за Србина, (6. у К) удала. „Кивећи у Котору, скоро сваке године, путовавмо по мјесец дана и више по туђим земљама. — Путујући, виђех дивнијех, величанственијех зграда, старина, особина и т. д. али све. то бјеше туђе...... на све те љепоте срце остајаше хладно, индиферентно, и не згрјеваше се док се опет у своје повратило неби. — Враћајући се с' пута чим би пароброд пристао под Ерцегнови, и отуда се кроз наш конао пут Котора упутио, осјетила бих неку унутрању узрујаност, неку радост и занос, гледајући опет овај дивни српски крај, којега ее човјек никад доста нагледати не може. - Те ми. се побуди жеља, да у мјесто што бих по туђим земљама путовала, да се преко љетњег доба у једном крају