Ženski svet

26. ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 2

пође а наиме: гђа Ангелина Бабић, гђа Драгиња Брчић и гђа Љубинка Кланчић. Сјутра дан је нови одбор држао своју прву сједнину, на којој

је вијећао о добру и напретку своје задруге те је предузео све потребите кораке е даи ове године забава испадне чим је могуће љешша.

ПТ НН

Ј.

Некада ми млада лира Шјевала је пјесме друге, Шјесма моја свака, мила, Само беше излив туге.

Ал те туге одлетјеше Одгнаше их очи твоје И од тада лицу твоме Само пјевам, злато моје!

Љубомир Ибријски.

20408 08: О СТАН ~

> ЛИСТАК

700. <> | 9 оароро ке 06 06 о

ПОНКАН,

Приповетка Данице Чакловићке.

(Свршетак.)

Зар баш морао... Тежак уздах оте му се из груди. Зар је он морао из претеране синовље дужности жртвовати своју љубав, своју срећуг Она је годинама чекала са пуном вером на њега, чекала да извојује пристанак његових родитеља и најзад да би окончала ту непрестану борбу, жртвовала је своју љубав и верила се са Перићем да га тако ослободи задате речи, од које он. не хтеде одетупити. Он је волео _Мару али је ипак с лаким срцем примио њену жртву. Његови родитељи нису хтели никако да му дозволе да се ожени њоме и претили су му лишењем наследства, ако се ожени против њихове воље. Он је пак волео живот и његов сјај, па није. осећао у себи довољне снаге да узме на своја плећа борбу живота.

Тада је називао Мару вероломницом, а у истини био је врло задовољан, што се ствар тако евршила.

„Где је сад Мара и како јој је 2“ Питао је сам себе после толико година. Олика његове прве љубави изађе му живо пред душу и њиме овлада немир, какав није још никад осетио

Кад је по жељи свога оца оставио 3. п прешао на друго евеучилиште, почела је Марина слика све више бледети. Мара га је чекала још три године пошто је положио све испите, али најзад кад се уверила да чека у заман, удала се за Перића. Белић није више за њу ни распитивао, једном је случајно чуо од једног познаника да је осталаз удовица. Он је живео у

великом свету, као богат, "независан човек, ужи-

вао је све, што му је живот пружао — он је захватио с обадвема рукама од његова сјаја и испијао пехар за пехарем док је младост трајала, — Да ли је и њој живот пружио само светле стране 2

То га питање поче мучити у толикој мери да му у души пониче неодољива жеља, да сазна што о Маријиној судбини.

Ватра се у пећи разбуктила, пријатан мирис јеловине испунио је целу собу и занео Белића давним успоменама. Најзад се прене из тих сањарија, устане и почне се спемати на пут.

Поеле једног сата. седео је у топломе купеу првог реда и јурио је брзим возом у В. У ње-

говој бележници лежала је јелова гранчица.

„Ако нађем Мару“, говораше у себи, „показаћу јој ову гранчицу као знак, да нисам заборавио оне часове под „Јелком“ о Божићу, или оне у шуми под јелом. Ко је имао право од пас двоје 2 Да ли ја, што сам мислио да њене гранчице говоре: Уживај, ми ти показујемо пут к свима радостима живота, или Мара, којој говораху, да не треба тражити срећу на земљи 2“

Белић је путовао целу ноћ. Кад је зором стигао у В. и одеео у гостионици, дозове тостионичара и поче распитивати за Мару. — Срце му се стеже од бола кад му гостионичар исприча њену жалосну историју. –

Гостионичар причаше. Перић и Мара живели су неколико година мирно и задовољно,