Ženski svet

Бр. 4.

ђане Ане Обреновићеве, којој је тада било тек дванаест година, јер је рођена 20. марта 1821. године. Под тим преводима, она се потписала, МАЈУ ви

Њене преводе налазимо у истом „Забавнику“ за изућу 1885. годину, поред превода у „дабавнику“ и у календару „Масецослока“, она пружа, врпекој књижевности и збирку својих преведених приповједака под натписом Праковуптедне повкстн, које су штампане у Биограду у државној штампарији. Тада је први пут изишла на јавност са својим потпуним именом и презименом.

У тој збирци штампано је четрнаест приповједака, средње величине. Све су са њемачког а по садржини су морално-дидактичне, као што онда бјеше у моди превођење те врсте литературе. Само за три приповјетке означена су имена, писаца, и то: „Господи, реци да се овај камен у љеб претвори“ од Хермине Чијези; „Самовољство и незадовољство“, од професова Еберта;и „Лубеница“ од Хердера, поред чијег је имена, забиљежено : „Отац путовавшег по Србији Барона Хердера“. · |

Приповијетка: „Господи, реци да се овај камен у љеб претвори“ посрбљена је.

Као мото забиљежени су ови Сарајлини стихови :

„О! . 2 И С»рбка развија ни даре, Та милине и годети неба;

За све правно историци маре,

Тим завјетан свог узносе Феба“.

Пред самим приповијеткама налази се врло интересантан предговор од преводитељке, из кога дознајемо, да су евих тих четрнаест приповједака штампане по разним забавницима и календарима и да их је преводила учећи немачки језик. Признаје, „да је слог у њима понајвише недостаточан зато, што сам учећи страни онај језик, више се о том старати морала, да све ријечи и саставе (периоде) њемачког оригинала матерњим језиком од слова до слова изразим, него ли да својства и особне танкости красног српског наречија брижљиво набљудавам“.—

„По томе ће — вели даље — сваки благонаклони читатељ лако видети и уверити се моћи, да је далеко од мене била та мисао, да себе « малим овима труда мог плодовима у ред и число остали(х) списатељица ерпеки(х) (као што је Госпођа Арсићка итд.) поставим; но само као што реко(х), нисам се противна, показати могла жељи и позиву гдекоји почитаеми Описатеља и Литератора наши(х), који су ме и сад саветом својим

ЖЕНСКИ СВЕТ.

54.

на то еклонили, да оно, што се у различним додосадашњим изданијама разсуто налази — — у једну књижицу саставим и српском свету саопштим“.

На завршетку моли читаоце, да јој не замјере за недостатке, а ако у тој књижици нађу што год добро и корисно, то нека „више славнима немачким аукторима, који су у предложенију правоученија неизцрпајеми, него ли слабом и невиком перу мом приписати благоизволе“.

Те исте — 1836. — године једну од ових приповједака („Красан примјер доброчинства и благодарности“) прештампала је латиницом Рашеа Штека“ у свом 20. броју под натписом „Доброчинство и захвалност“, а забиљежено је, да је превела Апка Ј. Ортепоутсеуа Шектја. 12 Зерује,“

Године 1887. покренуо је Тирол у Биограду ввој алманах Уранија, који је замијенио Давидовићев „Забавник“. У „Уранији“, поред друтих одабраних књижевних радова одличних ондашњих књижевника, налазимо и преведену Анину приповјетку под натписом; Христина Милордова, У „Уранији“ за 1888. годину налазимо опет нову преведену приповијетку од Ане Ј. Обреновићеве: Богати Индијинац. |

И ове су двије приповијетке, по својој садржини, као и раније. Само у овој пошљедњој налазимо много љешши и правилнији језик. Каквим је језиком она владала, нека нам посвједочи овај став из пошљедњег њеног превода: „Зачуђено и оштро гледаше Вилон госпођу Дорвиловицу“. „Јели то истина 2“ рекне он. — „О, како људи могу тако неправедни бити! Ви, коју сам ја за среброљубиву држао, Би сте тако великодушна, да сте се радости живота Вашега одрекли и среброљубивом чинили, само дау стању будете неерећне утјешити“. У

Оравилност и чистоћа ерпског језика Ане Ј. Обреновићеве још се јаче истичу, када загледамо каквим су језиком писали тада други ерпеки књижевници у тој истој „Уранији“ и иначе.

Појава Ане Ј. Обреновићеве у књижевности изазвала је необично одушевљење. Шрво што је она прва списатељица у Србији, а друго, што је поникла из породице, која је створила данашњу Србију.

Том одушевљењу први је дао израза Димитрије Давидовић у свом „Забавнику“ за 1884. тодину, те, поред осталога, за њу вели и ово: „ако перо своје и у напредак забављала буде у преводима, то се утврдо. уздамо, да ће не само