Ženski svet

162.

нијих Срба, не само као владалац, него мн као песник и као књижевник. Организовао је Црну Гору као државу, завео ред у земљи, подигао прву школу ни Цетињу и после 850 година прорадила је опет српска штампарија тамо. Спев његов „Горски Венац“, доживео је 14. издање а преведен је и на намачки језик као пример лепоте песничке:

Око 1850. године почео је побољевати

КЕНСКИ СВЕТ,

и отишао је у Италију, да потражи лека

Бе. 11.

„својој сувој бољетици, али га није нашао,

ма да је иначе био узор снаге, висине и лепоте мушке. 19. октобра 1851. године растави се на Цетињу велика душа од велика тела, те одлети у наручја Аврамова, а тело се спусти у гробницу, коју. је сам себи саградио на Вису — Ловћену, на догледу целом Српетву, коме је и припадао. Нека је слава великом Србину и дичном песнику Петру Џ. Петровић-Његушу! Слава владици Раду!

ВОЈВОДИ ИЛИЈИ ВЛАМЕВЦУ, |

· Црногорском војном министру.

— Поздрав о педесетогодишњем дубилеју. —

На суроме ст'јењу, гдје царују орли И соколи сиви гњезда своја вију, Гдје но Бог Слободе уздигао храме Да васцјелом Српству старе наде грију —

Ко евјештеник емјерни палио си тамјан У слободе чисте светоме олтару — — „.. У јуначком збору, на бојном мејдану Пратила те љубав роду, Господару...

Дух витешки пунан родољубних тежња | Дизао те вазда у облаке плаве — —

У царство слободе, у сокољем лету,

Дизао си барјак Црногорске славе,.. |

-. Половину вјека на витешкој стази Не малакеа нигда Твоја крвца врела Јунаштво и понос водили Те вазда, У крваве боје, на прегнућа смјела.

... Половина вјека жртава и борбе Служећ Отаџбини, Књазу и Слободи Саплела је в'јенац неумрле славе На споменик живи Пламенцу Војводи...

Па, слава Ти, сједи Црногорски лаве, _

___-— Ти узоре дивни части и поштења!

Примјерима Твојим Црногорско ст'јење Напајаће вазда своја покољења!..

Богдан-Крајишник.

ГОВОР

госпође Савке Суботићке на збору „Добротворне задруге Српкиња,“ који ве одржао у Земуну на Велику Госпојину 1901. године. :

Људској природи је урођено, да тежи за напретком и првенством; а то је срећа. Због тога сваки човек, мање—више, држи, да је напреднији и бољи од оних, које друштво сматра, да су њему равни и жели, да се, бар међу овима, ма чиме одликује.

Тај нагон је тако силан у човека да се

чак и разбојници отимају о првенство, који је

више зала учинио, јер тога бирају за старешину. Сви велики разбојници, варалице и крадљивици, јесу врло одважни и даровити људи, И та снага, мора избити, па ако не може џравим, она избија кривим путем. Један биограф Наполеона 1. рекао је:

уда Наполеон није имао прилике да свој генијални стратегијски рад покаже и развије |

био би ипак велики човек, али не војсковођа него — разбојник. ;

У обичном животу такође је мало људи, који жуде за напретком и првенством само из племенитих побуда, него и из разних других. Главне су побуде обично: себичност и сујета, Сујети је само стало до спољашњег ефекта а не до етичког значаја и унутарње вредности рада, који чини човеком. Унутарње богаство позлаћује спољашну сиротињу, али обратно никако не иде, јер нема тога блага, нема тога друштвеног положаја, који би могли дати човеку праву и трајну вредност. Њу дају само људске врлине и душевне способности. Све друго је узајмљена светлост. Ва пример овоме навешћу славног Француског научењака и математичара Декарта.