Ženski svet
Бр. 2.
КЕНСКИ СВЕТ.
и тачкама и распореду њихову по површини.
кости те, води он и чита што ће у будућности бити. Душу његову мучи питање о будућности,
и одговор на то питање хоће он да отме слу-
чајним знацима на кости тој и хоће баш на Божић да сазна тај одговор...
Па док нам још Божић траје, не би лип ми хтјели да нам се подигне густи застор са
лица будућности свију нас, са лица будубности |
наше народне, да назремо бар, ако већ не можемо Ја сагледати слику тајанствене те будућности.
Покушајмо дакле, попут српског домаћина, |
продријети у мрак будућности. Покупимо «ожиљке, приберимо светлија и тавнија поља и тачке на оном то нам је од живота нашега и што данас још у њему На плећу нашег народног живота има тих пожиљака, и знакова доста, има их на претек.
Морамо их покупити.
Ено један пожиљак, дубоко се већ зарезао у пољу живота нашег. Не смијемо га превидјети. То је невјера завјету нашиг отаца, изневјеравање часног крста, за које су они гинули... Ево други. И тај се протегао широм поља. Загледајмо се у њега. То је напуштање и добрих наших народнит обичаја, који су чували душу Србинову... Гле, читаво оно поље, што би имало бити умље народно, врло је тавно, прекрило га безумље... народну, јако се ведри... Оно опет при врху, што је намијењено уздању народном сасвим је нејасно, испреплетено неким чудним шарама, којима не умијеш наћи ни кренога имена, све не-
остало имамо.
што страно, нешто туђинско, нешто магловито...
Над пожиљцима тама и пољима расуле се црне тачке неповјерења, раздора, неслоге...
Доста нам је већ тих црниг знакова. Треба скупити и свјешлије. А има их, хвала Богу, на пољу нашег народног живота, ма да су на ређе посијани. Помаљају нам се ено ружичасти њеки пожиљци ирибирања, буђења, освјешћења, бисттрења, подизања поноса народног, грчевита држања аманета прадједовскиг... Јасно се већ разазнају
пожиљци ти и свијетла та поља као да расту,
а над њима као да зора хоће да заруди и свјетлошћу све да обасја... Похватали смо знаке са живота нашег на-
родног. Па приђимо сад к завјеси, под којом сео
будућност крије. Чудновата је снага у знакова тих.
у руци можемо угледати лице будућности налпе,
Оно друго, што је одвојено за снагу
Пред њима се застор са будућности подиже и се њима |
19
Погледајмо у то лице. Први поглед срета слику страховиту. Али не бојмо се. Будућност није тренут. У њој се могу призори мијењати, Само се не смијемо уплашити од прве страхоте.
А јесте страшна слика, одмах“ ту на прагу будућности.
Над растројеним, слабим, неуким и очајним српским народом надвила се крвава нека аветиња. Долетјела је с оне стране на којој сунце залази, па сипа у тај народ отров незадовољства против свега што је народ тај имао, у руке тура коме нож, коме опет неку паклену справу, диже га на Бога и на људе, гура га. да поља своја напуни рушевинама, а путеве своје да натопи, крвљу, доказује му да је то прави ред, обмањује га да је то чиста науке, лаже му да је то људски живот... А безумље у главама народним силно се надуло, натјерало крв у очи тих глава, па ликују аветињи тој крвавој, вуку за њом ведру снагу народну и намигују нејасном уздању народном да за њима пође... А куда2. У пропаст.
Страшна слика !
А с њом се мијеша ено и друга.
Црна, као што је црна ноћ кад сунце утоне на западу, лети са запада опет једна садласт. Читава чета црни прилика надвила се над народом, који је већ и онако абуњен крвавом овом аветињом. Свака од тих прилика држи ланац, којим хоће да стегну српски народ, свака раширила руке, а очи упрла у снагу народну, помало и у уздање његово. Са змијским осмјехом тепа снази народној, меденим ријечима зове је у свој загрљај, сипа међу збуњени народ неке нове сличмце, неке том народу. дотле непознате листиће, књижице а, кришом нуди јудине сребрнике, па зове и мами 'народ српски да за њом иде равно у бој против светиња својих, против имена својега, против крста својега, против православља својега... И ено, већ неки из народа отледају се овамо и онамо... Ти хоће да се пусте из кола народног, ти хоће да се прокраду некамо... А куда2... У пропаст!
Ој, Србине тужни, теби се Косово !
Опрема ти се Косово страшније и судбоносније, но што је било оно прво.
Иза првог Косова остало ти је оно, што ти је одабрао твој кнеже Лазаре, остало ти је царство небеско, вјера твоја сришћанска, црква твоја православна да те брани и остала ти је Косовка
спрема ново