Ženski svet

Бр. 11

водила. Ал шареним пернатим певачицама, што ву у тој шуми живовале, годила је та пустош. Сад су слободно елбтале в гране на грану ; ева шума је одјекивала са њихова весела, безбрижна певања; нису више стрепеле од оне страшне справе сва које је многа њихова друга за навек умукла.

Но једног раног јутра узнемири се и уско. меша тај мали свет. Неки матори кос, на чију реч је цело то шарено друштво много полагало, донесе им тајну, ал страховиту вест, да се у пусту кућицу опет уселио неки велики двоножац.

Кос је истину рек. — — ~ — —

Једног дана обилазио је око те кућице и разглбдао и њу и околину јој, неки сиромашак; а након неколико дана већ се био са својом породицом у њој и одомаћио.

Пре тога живели су ти људи у неком забитом крају једне мале вароши. Обоје су били ван-

редно поштени, добри и вредни; али су опет

зато врло оскудно живели. Трошна колебица, расеклиматане таљиге и неки геџави грбави риђа — то је било све што су могли својим назвати. А друкчије није ни могло бити; јер су они сву своју зараду делили са онима, за које су знали да су допали веће беде, веће невоље но што је била њихова.

Је ли ко гладан на њихова врата закуцао заложили ву га својим, често и последњим зало-

гајем хлеба ; је ли кога жеђ морила — напојили ву га; је ву ли опазили да је који сиромашак од зиме дрхтао — поделили би с њиме оно мало својих овештаних траља; је ли какав уморни путник залутао — нашао би под њиховим сиромашним кровом склоништа; јесу ли сазнали да какав невољник тамнује — походили су га и тешили га; јесу ли чули да се који јадник разболео — обилазили су га и понего-

вали га; је ли се какав сиромашак, беекућник са душом растао — збринули су ее да га сахране; а све то чинили су вољно и лаке душе. И кад год би уморени напором тешкога рада клонули — оснажила би их помисао: да тако Бог заповеда, да тако Бог хоће, те су задовољно трајали своје дане.

Па и опет је настало време у коме се живот њихов изменио. Када су се једне вечери по свршеном раду опет обоје нашли у скромној колебици,

те седели за евојом још екромнијом трпезом, |

опази жена да јој мужу не прија јело и да је нешто суморан, те ће га у питати: „Шта је теби, човече 2“

ЖЕНСКИ СВЕТ.

114.

„Као ми је нашег једног суседа и његове деце“, одговори јој он дубоко уздахнувши. „Пре неколико дана сахранисмо му жену; а сад њега на правди Бога беде, да је неком трговцу, код кога је радио, покрао силну робу и прете да ће га бацити у тамницу. Бог који све види, зна да је он невин; ал шта њему јаднику то вреди, кад он правог кривца не може да пронађе, а нико му не верује. Џа шта ће бити са оним чопором његове кукарне сирочади, ако их буде морао напуетитиг“

____ „Ми ћемо се за њих бринути, док им се родитељ не врати“, одговори му жена, која је увек била готова да се свакоме на помоћи нађе.

„То не би био тако лак посао, као што се теби чини“ прихвати човек. Ми нисмо никад имали од срца порода, па мож' да не би умели децом владати. Него ја сам друго нешто смислио: Ти си навикла на посао а умешна си, те ћеш се знати за неко време и сама наћи у свету па како би било кад бих ја отишао власти и пријавио се да сам ја прави кривацо Тако би могао помоћи и суседу и његовој сирочади.“

„Не, човече, да од Бога нађеш!“ врисну жена, којој је већ и сама помисао на то, крв у

_ жилама следила. „Зар није доста оно што смо

ми за друге до сада чинили; Како би ти за, љубав свога суседа туђ грех на своју душу товарио 2 |“

Човеку стала памет; занемио, па не нетремице гледа на жену. Таку је још никад није чуо.

„Њено!“ изусти најзад готово нечујно, „ми до сад никад нисмо размишљали о томе хоће ли нам оно што за љубав других чинимо тешко пасти или не; па зар да од сад буде друкчијег“

„Та не мислим ни ја душе грешити“ одговори жена мало мирније, „али је тек то што си ти смислио учинити страшно и нечувено. Зар да се на вилу Бога жигошемо туђом срамотом 2 дар да целог свог века стењемо под притиском презрења целога света, 2“

„Ал мож да ће се пронаћи прави кривац а обелоданити моја невиност 2 Мени се еве чини, да је мени Бог ту мисао зато у џамет улио, што жели да ја то учиним. Па зар да се противим светој вољи Његовој 2“

Хтео је још додати како се према томе тврдо решио да суседа свога замени, али га је жена вешто умела намолити, да се о свему још идуће ноћи и идућег дана промисли. И после још неколико речи легоше обоје да спавају.