Ženski svet

ЖЕНСКИ СВЕТ.

185.

Бр. 12.

тренутку чуло се побожно појање псалма, које је навештавало рођење Спаситељево.

Поноћни поветарац јавио је високим јелама, а ове, приклањајући се једна другој разносиле су вест, да се родио Назарјанин.

Бура дивљих страсти у души његовој наједном се стишала, и срце му омекло, као тврди снег на пролетњем сунцу.

7 Није мислио више ништа, само то, да га његов друг од горе између звезда гледа, како он, попут разбојника нож стиска у руци Пред душевним очима му појавила се одједном слика дома његова, дете његово где бунцајући у врућици лежи на крпама. ; у

Бол је отворио изворе души и суве потеку

уз бледо увенуло лице. — Са шеширом у руди

понизно је стајао сада пред надзорником мајдана.

Овај, када је видео овогиначе суровог човека тако понизна, оружје своје пребаци на раме, и од сажалена, на пређе хладном лицу, појаве се црте милосрђа. _

Познао је рудара, пришао му ближе, мете му руку на раме и благим гласом рече: „Шта ти је Јоване2 што ходаш у поноћио доба по спахинекој шумиг

Ћерка ми умире благородни господине, не могу да јој дадем топла јела, нити топла одела; хтео сам јој испунити бар последњу жељу, да јој однесем једну празну јелку.

Надзорника дубоко гану невоља и бол овога човека, и оне разлике, која је усљед положаја, и образовања између ова два човека постојала,

Ти мили, лепи странче,

(0 далеких, јужних страна Ни не знаш, да те волим, Већ много, много дана.

У дане оне срећне,

У доба мајских ружа, Кад нам ејајна нада Блиставе снове пружа.

Сусретох тебе једном... Тужан си био чедо, Незнани бол је пао

На твоје чело бледо.

| |

|

одједном нестаде у души његовој, и почео је увиђати истину, да је сродна невоља и сродан бол у стању зближити људе.

_ Њега није невоља, али бол га је отерао од куће. — Није могао код куће провести бадње вече. — Баш данас је година дана, како је изгубио своју ћерку. А онје тек могао да јој набави све, што се новцем набавити дало, али живота није јој могао купити. И сада, на бадње вече тако се осећао код куће, као у празном гњезд“, из кога је изумрла песма и цвркут.

„Носи, носи Јоване јелку, па понеси и дрва за огрев.“ — ИМ он сам поможе екупити једно бреме. Фашина, и заједно га однеше до земунице, која лежаше на подножју брега.

Болно девојче уморено врућицом спавало је поред козе, грејући се уз ову.

Надзорник скиде свој капут, и са њиме покрије девојче. -

После једног сата пак дошао је до Јованове земунице са колима; донео је топлих хаљина, накита за јелку, хлеба, вина, меса, једном речју снабдео их је богато са храном, па и са новцем.

Јован је са благодарношћу и сузним очима љубио руке г. надзорника, а када је остао сам, пред врати земунице пао је на колена, склопио руке, и са највећом нобожношћу и срцем пуним благодарности обратио сек небу: — Ох велики Господе! посетио си о овом светом вечеру и дом беде и невоље, нека је слављено за то име твоје ! ;

титији

Са мађарског превела: Вида.

Ја не знам само зашто: И мог весеља честа,

У срцу моме туга

Од тада нађе места.

И од тад, од тад само, Сећам се сете твоје,

И твога мила лика Премило добро моје.

Ти мили, лепи странче

С далеких јужних страна. Ни не знаш да те волим Већ много, много дана. — —

Кринка Јакшићева.