Ženski svet

156

ЖЕНСКИ СВЕТ.

БР].

„Стејнвеј“, али ме је питао, да ли баш мора новити маску. Мислиш ли да мора, е 2“

„Ах, моја душо!“ одговори госпођа Глевлеј, стресајући се. „Једном сам видјела њезино јадно лице и ако би се икако видјело, узалудан би

јој био глас — свијет би појурио из дворане од ужаса“. „Зар је тако злог Па шта мислиш — да

се покаже под маском 2“

„Не; ја би да ијева иза завјесе“.

„То ће умањити звук њеног гласа“.

„Она може жртвовати мало његове јачине. Увјерена сам, да је боље, да се не види“.

Тако буде уређено и тај велики дан дође. Сирота Мара стријепљаше и што ћеићи у Лондон и што ће пјевати пред публиком. Под пажњом госпође и Др. Глевлеја и увијена у густ црн вео, крену, први пут у животу, жељезницом. Много љубопитљивих, а неколико сажаљивих погледа било је управљено на маскирану дјевојку ; и. више је пута чула шапат, на који би поцрвенила. Два мучна сата, на пошљетку прођоше и Мара посматраше вреву и метеж лондонски, док ву се возили мирном хотелу, у Кензингтону, један крај Лондона, гдје је Др. Глевлеј изнајмио собе.

Другог дана око три сата по подне дворана „Стејнвеј“ бијаше шуна, јер име барона Хју. Џрескота било је добро познато у музикалном свијету, а Мара Крос је престављена публици под његовом заштитом.

Завјеса на бини је привлачила мало пажње, док послије прве тачке на програму, еоло на пијану не престаде, и доктор се Прескот појави на рече:

„Надам се да ћете опростити говпођици Крос, што ће пјевати иза завјесе јер, ради неке личне недаће, више воли да се не види“.

Наста жагор од чуђења и радозналости. Шапат пође од уста до уста, каква би то недаћа“ могла бити. Радозналост бијаше на врхунцу, кад се иза завјесе прокрадоше тихи а, ипак такб продирући звуци човјечијег глава. Није било пратње, осим једног пригодног полу главног акорда. Глас се постепено дизаше, биваше пунији и трепераше двораном јасно и вјерно као звоно а ипак пун туге и патоса. Сад би се спустио тако ниско као дјечија полугласна ту: жаљка, а онда, полако снажећи ве, трептао би све више, док се не би учинило да је и ваздух затреперио у хармонији дивног гласа. Кад сеи последњи ниски тон изгуби, ништа не преки-

даше тишину, за неколико тренутака. Такав се глас није чуо у Лондону већ од много година а тајанственост невидљиве пјевачице увећаваше чар хармоније тонова. Сад уједном моменту, тишина би прекинута. Заглушујуће шљеекање, помјешано са узвицима „епсоте“ (опет) проламаше ваздух. То се продужило неколико минута али без успјеха. Мара није могла поклоном захвалити, нити видјети усхићену раздраганост слушалаца. Могла је само слушати иза завјесе, безграничног дивљења.

„Хоћете ли одмах пјевати опет, или ћете чекати 2“ питаше је Др. Прескот журно.

„Како Ви мислите да је боље“, одговори она, незанешена ни мало триумфом, премда је сад није мучио никакав страх.

Све се утиша, кад на пијану одјекнуше први звуци старе пјесме: „КаћШ ееп Маоџтпееп“. И онда забруја двораном, наново, чудновато дирљиви глас. Многе се очи замутише и необична жудња напуни, свјетски уморна срца слушалаца, кад допријеше до њих просте ријечи на крилима божанствене мелодије. Бурни аплауз поздрави опет крај пјесме.

И тако Мара, нахоче, тако страшно наказна, а толико даровита, би бачена у лондонски свијет. Успјех је био, већ у почетку, несумљив. Др. Прескот био је поплављен молбама за њене обвезе како при јавним концертима, тако и по приватним кућама. Њезино пјевање бијаше предмет разговора у сваком салону и многим клубовима. | „То је најдивнији глас што сам икад чуо“, рекао је један велики аутор музике.

„Чудновато лијеп! Ишла бих на крај свијета да га чујем“, говораху многе;евјетеке жене, које обично мало маре за музику. ИМ заиста је тај глас очаравао сва срца; млада и стара, музикална и немузикална и име госпођице Маре Кров, на огласу, било је довољна гаранција за пуну дворану одушевљених слушалаца, Џа и сама Мара поче уживати у својим концертима. Ласкала, јој је толика моћ њеног гласа. Пријатно јој је пљескање, захваљивања и хвале. појединаца, ве којима је говорила. Највише су јој се допадали концерти по приватним кућама. Ту је могла уживати мирис цвијећа и бацити по који поглед на љепоте и велелепље великог лондонског друштва. Гдје год је ишла, било је одређено, да дође рано и то са евим приватно, и да се приреди завјеса, иза које ће пјевати,

То је било сретно доба за Мару. Имала је