Ženski svet
66. ЧКЕНСКИ
— Нада је пристојно саранила старца, а пошто су Ферије још трајале, то неколико дана није ни излазила из куће, те је могла мирно ожалити свога оца.
А њена другарица Вида, долазила јој је сваки дан, па и њој беше врло чудно, што се она толико ожалостила за тим пијаним старцем, који је сам себи дошао главе. Нада се више пута борила собом, да ли да јој каже ко је био њој тај несретни старац, па се опет уздржала, пошто бете још сувише потресена. Доцније мишљаше отворићу јој своје срце, и казађу јој еве.
Једнога дана, кад Вида опет дође њој, нађе је много мирнију, а Вида употреби ту прилику да се мало и нашали, па рече:
— Знаш ли, Надо, да нам је нови учитељ већ трипут био у посети, то је врло леп и пријатан човек, па сирома и он је тако ожалошћен због тог несретног елучаја. — Пошто Нада ништа не одговори, то Вида продужи уједно трудећи се, да је мало развесели.
— Чујеш Надо, он се нешто врло много интересује за тебе, питао је тату, од куда си, имаш ли родитеље, зачудило га је, што је и покојни чича имао исто презиме као и ти. А тата му је причао да си ти сироче,-и да су те Јоцићеви образовали. Готово цело поподне док се код нас бавио само је о теби говори'. За тим се тако замислио... Чујеш Надо, ја сам збиља, љубоморна на тебе. Мени се он врло допада. Па остави га болан мени!
Нада, се и против воље насмеши па рече:
СВЕТ. ; Б>' 8.
— Узми га, драга моја Видо, слободно, мени не пада ни на ум, да га присвајам, сувише ме је ожалостио, да би ми могао икада омилити. И Нада хтеде јој све поверити, кад неко закуца на врата, и уђоше у собу, поп и учитељ, девојке их зачуђено погледаше, а поџш одма одпоче овако: — Госпођице Надо, ми емо дошли да се «е о нечем известимо. — Молим, шта желите знати — Јесте ли ви покојног старца познавали из ближе, и јесте ли знали пре, но што допад: те несреће, да се и он зове Смиљић 2
— Не, господине, тек на његовом последњем часу рече ми да се зове Јован Смиљић, и рече ми, да му се жена звала Јула, по том сам дозвала, да је он мој отал.
— Ваш отацг! — Повикаше еви а Крунић је нежно погледа и са највећим узбуђењем рече:
— Онда сам ја ваш брат, рођени брат. Сви се зачудише, а он продужи да, ваш брат, јер и ја сам рођен од Јуле и Јована Смиљића, као и ви, А ово име што га новим, ујак ми даде, који ме одрани и посини. Имао сам још једног брата, али тај умре још као дете. Дуго сам мог несретног оца тражио, и ето на какав га жалосни начин нађох. Надо, мила сестро моја, можеш ли ми опростити. Нада место одговора, баци му се плачући у наручја. А он је нежно притиште на своје груди –- па јој рече:
Надо, сестро моја, тебе је наш несретни отац у своме безумљу одбацио од себе, а тиму у његовом последњем часу затвори очи!
вама
> «вв в=—————— ———-——
Крај потока стоји липа | Шири деб'о хлад. - | Замишљено под њом седи, | Један монах млад. | | |
Око њега све је немо
Свуд царује мир.
Само што све тио чује | Куд протиче вир. |
Из мисли
На лицу му исписан је Тешке туге бол —
А у души тек ту лежи „Бољезан и зол“.
Из груди му отрже се Један уздах ббн.
Куд одлети овај уздах 2 Само знаде он.
га ових тржо
С куле звона јек У храм оде да потражи“
у
молитви лек.
Вршац.
Жарко Гајић.
пе е-е-е-–—————————