Ženski svet

18.

пред њим су дрхтале крунисане главе европских владара. А његов верни пратилац, његова Јозефина, '„којој дугујем најдраже успомене и најтоплију благодарност“, како се изразио на св. Јелени, морала је да падне пред вишим разлозима и да уступи своје место чеду Бечког двора. И ако је удар био страшан, она га је ипак примила драговољно и послушно, уверена у истинитост израза Фушеова „да то чини за добро Француске“.

У борби, која се заподене између срца и разума, обично оно прво жње победе, или треба много надчовечанске снаге да се умртви. Бонапарта је победио срце, а повиновао се ономе, што му разум диктује: да добије наследника, кога му Јозефина није могла дати. Па

Београд, 4. Фебруара 1904. год.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 4.

ипак се каткад његово срце пренуло и живље закуцало, жудећи, да. чује откуцаје срца оне жене, која је у тишини Малмезонског замка размишљала о пролазности земаљеке среће и величини жртве, коју је принела на олтар бољитка и интереса Француске државе. Кадгод би поменуо свој одлазак у Малмезон љубоморна Лујза, употребљавајући најобичније театрално средство, бризнула би у плач, који је био довољан да задржи и једног Бонапарту, истичући му пред очи „државни разлог“. -

Интереси државе и династије послали су ЈозеФину у Малмезон, а после Б. Алијанса Интереси целе Европе послали су Наполеона на св. Јелену, да као модерни оковани Прометеј такође размишља о пролазности среће на земном шару.

Алекс. М. Николић поручник.

свечана “- |

ПРОЛЕТЊИ ЗВУЦИ.

— Драгољуб, Книн. —

25. Миле су ми пјесме, које славуљ склада, Миле су ми, миле те ливаде цвјетне, Ђе се свјежим зраком крјепе њедра млада И клик весо ори пастирице еретне; Мило ми, на горе високе се пети И пратити орла у брзоме лету И слушати шапат вјетрића, што лети Кроз шуме, да груди помирише цвјету.

Мило ми је Фруле звуци кад зајече,

М са горског виса мотрим од милине,

Како испод мене брза рјека тече

И сребрене вале тјера кроз планине.

Када зора настре небо ружицама

Од призора тога има л што лешпега 7

Тад се пјесма птица ори на гранама,

А ја сретан слушам на врху ког брјега...

Када ноћ заблиста у звјезданом пламу

И анђелак слази, носећ души мира,

Чини ми се, да сам у надземном храму, Ђе у славу Бога звони рајска лира.... Од звјезде на звјезду, на брда, на горе, На све, што ме кружи, мој се поглед свија, Блиста око мене ноћног сјаја море,

Душа ми у миљу плови сањарија....

Ал дође ли она у те часе тајне, Она, што је љубав пробудила врелу,

Заборавим на све.... и на звјезде сјајне, Нит' се више дивим Вјечног дивном дјелу: Само грлим, љубим и пољупце пијем, Нит" би казат мого, нит би рећи знао, Блисталше ли небо сјајом звјезданијем, Кад ли мјесец грану, кад ли је зашао... 26.

Сунце, што на тебе

Зрак свој шаље врели,

И другима свјетлост

И топлоту дјели;

Рејека, што жумором Својим те забавља, И другима тако Уживање справља.

Вјетрић, што с уздахом Теби слатким креће, Лети и на друго У тумици цвјеће.

Није тако ерце

У младим ми груди: Једно само жели, Једно само жуди.

Један идол само У његвом је храму: Тебе само љуби, Тебе, тебе саму!