Ženski svet

136.

Абдулаха беше потрешен до дна дупше а прошло је дуже времена, докје могао одмерити величину својих несрећа. Он се растужи. Он се није бунио против Бога; срце му је остало неогорчено и он је сваки дан захваљивао Богу на срећи, која га је послужила толико година; а обећања свете мухамедове вере: „стрпљен спасен“, храбрила су га и крепила су га; али је бол, кога коран дозвољава, ипак подгризао његово врце и скончавао му је живот. На емртној постељи, било му је још допуштено, да усрдно понови своје „верују“ и да изговори последње речи његове, које отварају рајска врата оном, који му изрече: „Ла илах ил алах; Бог је само један.“

Абдулаха је оставио само једног сина; који "се зваше Форхад-еФенди. Он беше висока узраста, пријатна лица и имаше у добу очеве смрти двадесет година. Он беше изврено васпитан и бављаше се у својој доколици изучавањем музике, за коју имаше особит дар. Један побожни дервиш, који беше целом Стамбулу познат, својом свирком на Флаути, беше се родитељским заузимањем придружио своме даровитом ученику. Њему се дакле обрати самохрани Ферхад, да од мудрости и благонаклоности, осведоченог старог пријатеља, прима добар савет.

„Ја немам ништа дервиш-есендија“, рече он, „сем одела што је на мени, оне бедно намештене плетаре, која је остала поштеђена од пожара, који је прогутао конак мога оца и нешто готовине, која би можда довољна била, да ме бедно храни, два три месеца. Немам потребе, да тио себи говорим много; јер ме познајеш од мога рођења. Саветуј ме дакле, молим ти се; шта да

"радим, те да пођем путем божјим и да живим часно и поштено. Моја је душа помућена и мени је просто немогуће знати, шта је за ме добро шта ли није!“ Стари дервиш, скрсти руке и поче да се гегуцка, на куковима, по својој старој навици, кад о нечем размишљаше. После подужег ћутања, за време кога Ферхад оборених очију пред њим етајаше, рече он: „Ти познајеш свете законе; знаш да читаш и да пишеш и знаш да свираш на неџси, као да си мевлевџија. То је само похвално; али како ћеш ти стиме да обезбедитш свој опетанак; то ми неиде у главу. Ти велиш, да ти је срце смртно помућено. Оно ће се у брзо умирити; јер све што је љуцко, то је од кратког века. Мир ће се опет повратити у твоју душу и ти ћеш онда, без мога савета, познати пут, којим ти ваља ударити у будуће.

ЖЕНСКИ СВЕТ. 6.

Али ти не смеш дане, твоје кратковидне жалости узалуд харчити. Употреби их на против, на богу угодан начин. И зато ти саветујем, иди божјим путем, који ће те, извести на добар крај. Нека ти је бог у помоћи!“

Ферхад заблагодари дервишу на савету, кога, му даде па га послуша и он одмах од новца, са којим располагаше, набави једну водену саку и неколико плеханих пехарчића. С' тиме се другог дана упути по Стамбулу и пошто беше време врло вруће, то је он већ пре подне, био своју саку испразнио и зато неку ситну пару као поклон примио, која му беше, довољна за подмирење најнужнијих животних намирица. Кад је у вече, одмах по заласку сунца легао, он се са

захвалношћу сетио евога пријатеља“ дервиша у у,

јер је дан, кога је пробавио после смрти свога оца, био први по њега без гриже и бриге.

Прошло је неколико месеци, и јесен беше ту. Ферхад се беше навикао на живот, који вођаше и његова снужденост, уступила је место равнодушности. И зато му још није падало на ум, да се окани своје саке и својих пехарчића, и да се постара за неком пробитачнијом зарадом но што је била ова једног себилџије.

Једног дана, када се у близини старе палате од Топ капу-а потуцао по једној узаној и живо посвећеној улици, он спази, да се људи, који су пред њим ишли, у страну — склањају — да начине места за једну широку кочију, праћену од других кола и коњаника, која се полако амо примицаше. Ферхад се стиште уз једну кућу и кад кочија испред њега прође, он спази у њој девојку од необичне лепоте.

Он ее обрати једном старом Турчину, који покрај њега стојаше и упита га: „Можеш ли ми казати ефендија, ко је била она млада кадуна 2“

„Чудим се, да ти је непозната,“ одговори старац; „ти си цео дан на улици, а нема дана, на коме се Сенија — Султана не извози“.

„Принцеза Сенија 2 ћер КалиФова2“ упита Ферхад.

„Као што си рекао: Сенија Султана, мила јединица падишина. Алах нека им подари дуги срећан живот“.

„Она је необично лепа“, рече Ферхад непромишљено. Стари Турчин погледа младог себилџију испод очију и одговори озбиљно: „то ја не знам, а и ти ниси требао то да уочиш ; јер се не пристоји ни теби ни мени, да се загледамо у ћЋер султанову“.