Ženski svet
228.
ЖЕНСКИ СВЕТ.
Бр. 10.
ВРОЉЕТЊИ ЗВУЦИ.
— Драгољуб, Книн. —
43.
Око мене зелено дрвеће Више мене пјевају славуји, Близу мене и водопад хуји, Испод мене трава и цвијеће.
Изнад мене ора' кликћућ' лјеће, Покрај мене вјетрић љупко зуји, У даљини благ звук Фрулин бруји, У висини сунчев сјај трепеће.
У зраку се врти ластавица, Зрак мирише мирисом љубица, Борја, шмрека, смиља и ружица.
Њена слика блиста ми у грудим Ко 6' изброј'о, шта желим, шта л жудим, ·_ Ко :' исказ'о, колико је љубим!
|
44.
Ој, јаблане, стабло високо си. Допиру ти гране у облаке!
Коко пута мене заклањо си Од сунчане припеке и зраке!
Кожко пута мене видио си, У свом хладу ловит рибе лаке, Колко пута мене гледао си, Ђе ме нови струја рјеке јаке!
Ах дјетињства прође за вајкада Мило доба! Слађијех хиљада Ммам жеља сад у срцу своме:
Та, за поглед једне младе моме Ја бих дао три царева града, Камо твога прегорио хлада!
4)
_НЕОБИЧАВ НОРАТЂАЈ ЈЕННОР "ЂАКА.
У години 1808. двадесетога августа путоваше један млади ђак из Јене у Вајмар да у Илми-Атену разгледа мало знаменитости, Млади човек звао се: Андреја Слуховинцки, био је мађарски Словак из окодине Пожуна... Пре кратког времена изгубио је благодејање којим је могао и даље у Јени учити филологију. У немачком језику био је савршен. 'Гога дана Слуховинцки је изјахао лутајући по Вајмару у намери да разгледа многе ствари које су га доводиле у највеће дивљење.
Тачно у подне стигне у једну мирну пољеку улицу где куће бејаху баштама великим опкољене...
Оморина бејаше велика и он помишљаше где ли би могао наћи какво расхлаЂујуће пиће... Гледао је свуда около да ли ће угледати какву гостионицу или пивницу, али је не могаше угледати.
У томе чује наједаред неко весело ћеретање, потмулу лупу кугле на некој куглани. Аха! помисли, овде мора бити какве гостионице. Он ступи на баштенску капију, и спази куглану око које се весело мушко друштво беше искупило, а до њих сеђаху на клупама и столицама
неколико женскиња (дама) старих и мла дих — као посматрачи. Особито лепе липе заклањаху ту идиличну сцену... цела Фасада позади куће бејаше лозом обрасла те даваше особито пријатан изглед.
Ово је особито лепа летња гостионица мрмљао је словачки ђак а и друштво изгледа врло пристојно. Овде мора да су сви добри... то је правило... јер добри људи бацају кугле радо... Чини ми се да ћуу овоме поетскоме Вајмару постати и сам поета... Он пође напред, уђе у једну сеницу, седе за један сто и повиче: Еј газда једну криглу пива! ако смем молити.
Сви упрше поглед на њега а женске се смејаху... Олуховинцки се чињаше не- | вешт, извади дувањару из џепа, напуни лулу и запали...
Међутим један од оне господе око куглане, висок слабуњавог изгледа нешто је рекао једној пристојној а отвореној девојци... Мала се пожури у кућу и врати се са криглом пива, коју стави пред ђака са речима : Добро дошао! „Благодарим лепо продужи Олуховинцки, какво је то пивог Вајмарско!... он подобро гутну и рече задовољно: доиста је врло добро. Да! ми имамо у кући увек што је најбоље објаш-