Ženski svet

82. Фердинандом УП. (умро 1888.) имао службу генералкапетана у Каталонији. Његово име је остало у живој успомени, пошто је био не само оштар, него п суров, готово грозан.

Једног јутра имао је посла ради неке заплетене војничке парнице, па зато заповеди дежурном официру, да не сме к њему никога пустити. Ађутант га не послуша, него пусти грофову кћер, на њену молбу. Она беше дошла, да код оца замоли за неког официра, заплетеног у поменуту парницу, који је пре долазио у грофову породицу. Генерал је својој породици еве друго праштао, само не уплетање у његове званичне ствари. Он ппак мирно саслуша кћер, и онда дозове ађутанта и заповеди му, да донесе метлу. Ађутант га забезекнуто погледа. али намрштене обрве грофове дадоше му крила. Генерал пружи метлу својој кћери и рече: „Кад већ хоћеш да се уплећеш у војничке ствари, а ти иди измени стражу на главној капији.

Ба Ви“ — окрене се престрашеном официру

„дајте ми Ваш мач и идите у затвор, јер нисте учинили по мојој заповести, да никога не пустите к мени.

Тако је и било. Са метлом у руди мораде млада грофица стајати пуна два сата на стражи. На оној промаји — било је то у зиму — прехлади се и одлежа неколико недеља.

Најпосле га скинуше са части п морадоше га послати преко границе. Кад је већ био близу француске границе, навалише огорчени Каталонци, који су по свој прилици били у договору са његовом војничком пратњом, па га убише, а лешину његову бацише у море.

о меннмннниић ин

ПИСМО СВИМА СРПСКИМ

Миле сестре !

Безуман раскош и проклета мода толико су овладали нами ратарским девојкама, да своје родитеље хоћемо да упропастимо, а другим народима служимо на подсмех и ругло. Мојим драгим родитељима, хвала неуморном раду и великој разборитости мојега старога деде Лазе Старчевића, дао је Бог прилично земаљског блага, да се и ја могу убрајати у газдачке девојке и да се по својој вољи могу одевати и китити, а да то ни мало тешко не падне мојим родитељима. Но ја нећу више тако, него хоћу овако:

Пошто су баш газдачке девојке прве почеле терати моду и раскошно се кинђурити, то оне треба сад у овом одсудном тренутку, кад је пропаст тако близу, да прве и натраг пођу и да и остале своје сиромашније сестре на прави пут поведу. Многе су моје другарице можда

ЖЕНСКИ

СВЕТ Бр. 4.

4. Манитуова цев.

Кад ву кроз индијвнска поља у сев. Амерпци први пут дигли телеграфске жице, урођеницима то није било по вољи. Да би најпосле зауставио њихово еметање п кварење. досети се инжињер, како би употребио индијанску празноверицу. Кад је била готова пруга од Форт-Кирнија до Форт-Лармија, — у дужини око 500 енгл. миља, —— удеси он да се поглавица арапохејског инд. племена, који се пстог дана налазио у Форт-Карнијекој станици, када и поглавица Сијукса у Форт-Ларамијеској. Пошто су се оба чиновника сигналима уверили, да сваки поред себе пма једног поглавицу, запита инжињер Арапохејца, би ли хтео разговарати са својим пријатељем, који се налази у Форт-Ларамију. Индијанац запита, удаљени пријатељ, Сијуке, одговори. Настаде живахан разговор. Може се мислити, да су оба поглавице били изван себе од чуда, али — не питајући много, задовољише се изјавом телеграфиста, да је телеграф „цев Манлту -а (великог духа). Најпосле наговорише шгтавице, да један другог позову, да се састану ч' половини пута између обадве станице. И заиста: обадвојица изјашише, сваки по 250 миља, ерстоше се и уверише, да није било преваре. Од то доба се бајка о „Манитуораспрострла међу Индијанцима п онп су телеграфске етупове, жице и апарате поштовали као светиње.

Дне 20. маја 1904. С немачког преводи: Утојећа.

а његов

вој цеви

РАТАРСКИМ ДЕВОЈКАМА.

већ помишљале на то, али се ни једна није усудила да запрви. Ево ја ћу! На жељу свога деде и својих родитеља, ја сам се драговољно и тврдо решила: |

Да више никад не обучем свилу нити другу какву скупоцену хаљину, да не мећем на лице помаду ни белило, да не носим амбрел, рукавице, боа и друге непотребне ствари и да никад више никакав скупоцен накит на себе не метнем, него да се носим чисто, укусно и скромно, како приличи Српкињи девојци.

Миле сестре! Пођите за мном, тако вас Бог помогао! Покажимо, да смо достојне потомкиње Јевросиме мајке Краљевића Марка, царице Милице и мајке Југовића, праве сестре Косовкеи Маргите девојке!

У Десци 15. марта 1905.

Љуби вас ваша сестра: Пава кћи Шандора Старчевића.