Ženski svet

Бр. 2.

којнице. Колико је она уважена бивала, колико обљубљена, најбоље се види пз тога, како ју је Сушачко грађанство, и школе, испратило на Ријечку жељез станицу, и прекрило ју многобројним венцима. А тако исто како ју је дочекало на Огулинској жељез. станици, Огулинско чиновништво, учитељетво са школском младежи, и сваколика остала интелигенција, положивши још многе венце. Чим су мртви остатци из жељезничких кола дигнути и смештени у мртвачка кола, поздравио их је госп. Кнежевић, равнатељ више пучке школе у Огулину, дирљивом беседом, доказавши, колико је школа, а колико књижевност, игубила смрћу те врло заслужне учитељице и списатељице. Затим су пречасна г. г. свештеници опојали тело, и непрегледна поворка кренула се кроз Огулин, према Отоку. За мртвачким колима ишао је снужден брат покојничин: Њ. преузвишеност, Раде Герба, ц. кр. подмаршал, и заповедник домобранства у Загребу. Две сестре покојничине: гђа Ана удова Франковић рођ. Герба, чиновник брзојавног уреда у Загребу са својом кћери, Гђица: Петронела Герба, Огулинска учитељица. Те п гђа: Драга Лончар“-Трбојевић из Дрежнице, блиска рођакиња. У Отоку, над отвореном раком — опростио се њоме, такођер красном беседом пречасни госп. Милутин Вукелић, парох Огулински, истакав многе њене врлине и заслуге — па и то где се је, крај свих својих светеких уживања и познавања —, зажелела ипак закопати у убавом маленом Отоку, крај својих родитеља! Покојна Еугенија била је свестрано образована, и једна од најинтелигентнијих учитељица наше земље. Она је осим тога што је била савесна и вредна учитељица, поглед свој и на даље бацила била — она је била врена списатељица! Писала јеу „Бранковом Колу“ „Домаћем Огњишту“ и неким страним листовима а понајвише путописне црте, историјске догађаје, и рад знаменитих сликара. Пропутовала је скоро еву Европу, у накрет, те је отуда и писала многе путописне цртице, а знала их је својим бујним штилом, и пластичким приказивањем, тако живо приказивати, као ретко ко. Писала је својим и туђим језиком. Те ће јој, без сумње, наша и страна књижевност, дати достојна места међу књижевницима. У читељевала је у Фрањином Долу, крај Земуна, у Броду, Госпићу п Сушаку, где ју и смрт нашла. Покојницу оплакују, осим горе наведених, још две сестре, и многобројна угледна родбина. Слава! и вечан ти спомен неуморна учитељице, и неумрла списатељице!

т Зорка Косић. Наш сарадник п вредни перовођа Добротворне Задруге Српкиња В. Кикинђанака, г. Миша Ковић, управитељ осн. нар. школа у В. Кикинди, изгубио је у десет дана свога доброга оца Викентија, а 25. јануара (8. фебр.) п своју мезимицу ћерку Зорку, у цвету младости њене, у 18. години живота. Покојна Зорка беше добро и племенито дете и била је

ЖЕНСКИ СВЕТ 41.

на дику и понос своме родитељу и брату, које од срца сажаљевамо у овој претешкој тузи, која их је снашла губитком. тако честита п одрасла детета, а пок. Зорки довикујемо: Лака ти била црна земља, душа ти се раја удостојила!

| т Ђока Радак. | И Вел. Кикпида при-

стаде у ред оних вароши, које се својим добротворима диче и поносе. 18. (81.) јануара о. г.око 10 сати у вече испустио је тамо своју племенпту душу заслужни Србин, велик родољуб, адвокат и привредник, Бока Радак у својој 88. години живота. У бурној 1848 – 9. годипи истакао се још као млад човек и правник пожунеки у првим редовима нар. покрета за право и једнакост српеког народа у овим земљама са пок. Др. Светозарем Милетићем, бароном Јов, Жеивковићем и другима; учествовао је на оној зпаменптој мајској скупштини карловачкој 1848. год. био одборник народног покрета и вршпо у њему многе тајне мисије. Његовим одушевљеним говором у Вел. Кикинди за народно право од другог дана Ускрса 1848. г. разбуктао је натодне осећаје у тој мери, да се тамо зажегла прва варница народног устанка, која се отуда разлпла по целом овостраном Орпетву из тих година.

И повле тих бурних дана играо је пок. Ђока Радак знатну улогу у животу и раду народном, особито у доба Војводине Српске као чиновник, а доцније у диштрикту в.-кикиндском као сенатор и члан представништва. Свагда је и свуда је терао и петеривао правду и штитио чистоту јавног рада п поштења п зато је често долазио у сукоб са властима и власницима, па и евојпм личним пријатељима и отуда је стицао непријатеља, па често и гоњења. Али, да је његово срце куцало за добро и напредак свога народа, показује најбоље његова оставина, коју је дао у евојој последњој вољи од 1908. п допуном од 1904. г. у којој је све своје трудом п муком стечено имање од неких 250.000 круна, изузев 20.000, што је наменуо својој родбини, све остало оставио на народне цели, јер пије пмао од срца порода. Он се у својој оставини сетио скоро свију народних потреба, које данас штите народне интереве. Тако је оставио 40.000 К на потпору удадбеница Срба Занатлија а 40.000 К на потпору удадбеница српеким православним свештеницима у Далмацији; 40.000 К на народне ђачке штипендије, 40.000 на српски учит. конвикт у Новом Саду, који ће бити дужан, да од прихода нетог доживотно издаје по 1200 К његовим ро-