Ženski svet

60. ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 3.

»Ајша, ја ћу те сјутра опет у то доба потражити, а ти ми онда одговори!« »Хоћу беже, само иди, ево се чује ход, може бабо бити(«...

Мустај-бег оде и не мислећи, да онај ход не би баш морао бити ход њеног бабе, али, она му обећа сутра одговор а то га је развеселило, он бијаше толи раздраган, као да је Ајша већ његова. Кад се бег уклони, Ајша диже бачену киту цвијећа, отрже опет један ђул, закити њиме груди и поче све јаче да дрхће, јер се кораци све боље чуше. Али и опет се изгубише, јер то не бијаше он. Сузе јој пођоше на очи и дође јој тешко, жао, ако ју превари. Можда није чуо њене ријечи и она залуд чека И неће ући у кућу, чекаће макар до зоре/ јер он мора доћи, та узео је ђул... Са мунаре зачу се пјесма Алаху, хоџа поче јацију ... Разлијеже му се глас по тихој ноћи... Ајша га слуша и стрепи од преваре. Хоџа умуче... зачуше се тихи кораци ... она уздрхта, приђе тараби и пред њом је био он. он са црним очима.

»Ево ме Ајша, звала си ме!«

»Да, звала сам те и страховала, да ћеш ме преварити и ако ти ђул казује, зашто сам те звала. Ти си дошао, ја сам срећна!«

»Не бих те преварио Ајша, јер од оног дана, како ти преста ходити по чаршији, ја сам залуд тражио да видим твоје очи, јер ми из њих сунце сину. Ја сам залуд тражио мири покој, нашао га нисам, јер твоја слика, она ми га одузе. И ја сам сваки дан у ово доба овуда пролазио и ти знала ниси. Али твој ђул откри ону тајну, која ме поново срећним учини. Ајша, зашто си тако лијепа, да те морам да волим, а моја не можеш да будеш 2 Ајша, нас дијели даљина, коју ни

једно пријећи не можемо, јер ти ниси Хришћанка . . .«

»Алах ми је свједок, да те сад љубим. а твој Бог нека ми помогне, да твоја будем !«

Пољупци говораху даље оно, што би они хтјели ... Већјеи мјесец давно зашао за облаке и он се уморио, а Ајша још лежи у загрљају Дејановом и слуша његове ријечи, које тако срцу годе ... Још један загрљај, још један пољубац и Дејан оде, а Ајша утрчау кућу, баци се на сећију и будна сањаше о својој љубави. Дејану ... вреломе загрљају ... пољупцима.

Опет хоџа учи јацију а Ајша чека и не стријепи више, јер је увјерена, да ће доћи њено драго, њен Дејан. И опет мјесец зађе и мрак уви у црни вео тајну Ајше и Дејана... Прође три мјесеца... Мустај-бег навалио, искао Ајшу од бабе и он јој обећа. Ајша је убијена, али мора да слуша бабу. У кући наста велика журба, спремају дарове, у петак је пир. Комшинице долазе и честитају, љубе Ајшу и диве се оним златним белензукама, прстењу и дукатима, којима је Мустај-беј Ајшу окитио. Диве се свиленим димлијама и златним папучама, које Ајши тако лијепо пристају. Али, она то ништа не види, не чује, она само мисли на свога Дејана, на своју љубав и обећање.

Хоџа запјева јацију, она пође из куће, да још једанпут види Дејана, да га још једном увјери 0 својој љубави, да одржи своје обећање, да ће бити само његова. Погледа још једном на мајку и сестру, душом им посла последње поздравље и изађе у авлију. Отрча тараби и погледа дуж цесте. Нема га. Срце јој силно закуца при помисли, да не дође. Ако закасни 2 Још неколико минута и њу ће да обуку у невестинско рухо, да почне пир, њезин пир са Мустај-бегом. Сузе јој потекоше, а она их лако обриса свиленом кошуљом. Зачу ход и познаде њега.

»Дејане — Ајшај« и срце полети срцу, без ријечи али пуно, пуно осјећаја.

»Ајша јеси ли спремна, хоћеш ли да пођеш са мном»«