Ženski svet

130. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 6.

ње седила и гледала у њено лице, које је тада било блиједо и оне лијепе плаве очи, које су тада тужно некуд у даљину гледале. Мени је ово њено понашање већ постало обично, алп ме никад дјечије љубопитство не нагна, да је упшптам за узрок бола. 'Тек ове године, породи се у мени тежња, да је упитам, а ово је си гурно била жалосна предрасуда, јер се послије више нисмо видјеле. Кад је једног дана дошла са обичне шетње п уронула у мисли, сједнем јој крај ногу, наслоним главу на кољена, одлучивши се, да ју упитам за узрок њеног дубоког бола. Није осјетила, кад јој се приближих, није осјетила чак пи кад јој главу наслоних на кољена, алп, кад ју зовнух:

„Тетице!“ трже се и пољуби ме у чело. „Драга тетпце!“ промуцам ја, „хоћете ли ми испунити једну жељу 5

„Сваку ћу тп жељу испунити“, говорпла је гладећи ме по кови, „само не тражи, да је чпним у овом часу најсветије успомене жића. Гријеши онај, ко ме сада буни, јер, овога је часа моја душа у крилу Онога горе и моли, откајава за гријех !“ -

„Не тражим ништа друго!“ поновим опет ја и-пољубим јој руке, „само да ми а те „Ко лежи у оном гробу, на који мп свакп дан одемо: 75

Она ме погледа, сузе јој пођоше п загрли ме јецајући... ене ме је минута тако грчевито држала и онда подиже главу п рече: »Године ву ту, да схватиш садржину ове прпче, која је моја свакидашња молитва, јер свакп дан на ономе гробу ја је понављам у успомени и тада ми је лакше. Немој ме прекпдати, већ пусти, да успомена васкрсне у мојим ријечима, јер је она највећа моја светиња.

Ја јој пољубим руку, а она ме поглади по коси, уздахне и поче:

„Била је кућна учитељица мојих сеестара. Видјех ју и завољех. Није била лијепа, обична црнка, али је имала волике црне очи, које су увијек тужно гледале и тај тужни поглед привезао ме је за њу. Знајући, да је по положају нижа од мене, увијек ми је прилавила

На ата а. ши — |_______взаи= ___-- == _

овбиљно, али јој свака ријеч бијаше тако мила п ја сам их радије слушала, него фриволна причања модерних госпођица мога положаја. Ја је постепено све више и више вољах, тражих њено друштво, шта више, бијах јој редован гост свако вече, кад би се од нас друштво равишло. И оно вријеме, које сам провела уз њу, било у њеној соби, било итетајући по врту, бпјаше ми најдраже. Умјела је тако лијепо, пронпцаво да ој РАНТА којп сам ја тек улазила. Знала је, провуђивала је карактере наших познаника и пријатеља и пије се никад преварила, И. ово њено просуђивање, много ме је пута пабавпло из неприлика, у које сам ја често својим неискуством пала. Ја јој дадох своје пријатељство п она га јечувала пи бранила, а и животом платила. Годину дана смо живјеле заједно, са једном мишљу и једном душом. Послије годину дана, ја се удам. Остала сам у кући родитељској. Мужа нијесам волила, али су родитељи нашли, да је добар и богат и мени је ваљало послушати. Ја вам ју п даље волила, несрећна удаја још ме више за њу привеза. Никад не бих ни помивлила, да је увриједим, а камо ли да ју оставим. Али то дође из

ненада. Једнога љета дође у наше мјесто мој неки даљни рођак официр на војпу вјежбу. СО њиме дође п један други,

његов друг Светислав. Кад га угледах, ја овјетих неки преврат у цијелом тијелу, од тога часа ја га завољех. Он ми љубав узврати. Ништа сад већ не бијаше ва мене свето, ни отац нп мати, ни муж, никога нисам жељела видјети само њега. Цијели сам дан премишљала о томе, како ћемо се у вече видјети и шта ћемо говорити. Муж ми бијаше љубоморан и за кратко вријеме изрази своје негодовање према младом официру и он више не смеде да наму кућу залаз

Но, то није спречило моју љубав. Ми смо се и опет виђали п састајали се код гђе Јованке, гђе је он стаповао. Иста госпођа није била друштво за мене, али њега ради, ето п њу вавољех. И кад је дошао онај час, да одем на наш састанак, нема те дужности, која би ме задр-

ли - === "о и ба ви поје 5 5.