Ženski svet

пршнш “

Бр. 10.

вати са лишавањем, немаштином и оскудевањем, јасније речено, не треба му излишне и непотребне жеље испуњавати, шта више привикавати га ваља на зиму, врућину, глад, жеђи бесаницу, да ју без икаква гунђања сноси, — снагу тела уз играчке, и на обављање) кућевних послова употребљавати, дабогме, све ово према његовом добу, развоју тела и снаге удешавати ваља; — па му и душевна својства развијати ваља тако, да и за школску наставу спремљен па и примљен бити може.

Истина, не може се захтевати, да свака мати своје дете стручњачкинегује, јер би за ово требало да мати познаје сваку поједину грану душевне моћи свога детета, да познаје односе једне према другој грани и њихова деловања, требала би да зна и познаје средства и начин, којим би на њих развијајући и образујући утицати, а што жели ипостићи могла. Ово само позвани васпитачи и наставни-

ци разумеју. А и није родитељска.

дужност своје дете забавним начином у говору развијати и оспособљавати. Премда је у сваком детету мање или више знање говора развијено. Стога, а услед природнога нагона, деца на своје родитеље безбројних питања стављају, која питања не ваља без одговова остављати, изузимајући питања, која прелазе круг детињег схва· тања и мисли, па и тад, нека родитељица детињу пажњу другим правцем управе. Слог језика, којим се мати у разговору с дететом служи; треба да

је чист, без шушљетања, врстетања

или извртања речи. Ако родитељица какво вешто и згодно питање или одговор од својих малишана добије, не ваља да она своје изненађење ода, нити да га у очи хвали, јер му с овим лако сујету развити може.

Учењем ситнијих стихова на изуст ваља детету памтење вежбати, развиће уобразиље нека казивањем моралних прича и приповетчица потпома-

же, — али у приповедању разбојни-

ЖЕНСКИ СВЕТ

225.

ка, море, вукодлаке и вештице ваља избегавати; за тим коме је могуће, нека набави дрвених коцака, од којих се у игри разне зграде градити могу, све ово на развиће детиње уобразиље јако утиче.

Многа мати у неразмишљању детету своме сваку жељу испуњава, а не зна, гдекоја и неће да зна, да му тиме прекомерну осетљивост његову развија и живчану му болест ствара; јер кад једном од детета човек постане, те кад му се у практичном животу а окрутном свету жеље његове па баш ни оне, које он највише желео буде, не буду испуњавала; отештаће му живот, сукобиће се са судбином својом, изгубиће своју душевну равнотежу, те ће се сам на себе устремити. Онда ово својој матери има да захвали, која је — као што често бива — и ван очинога знања детету своме жеље испуњавала. Особиту бригу на образовање душе и срца дети-

· њег обратити ваља. За ово има два

успешна средства: навикавање и пример. Нека навикава мати своје дете на чистоту, на ред и истину да говори. Ако је код свога детета приметила лаж, или се код њега каква страст појавила; нека настоји, одучити дете своје. Мати нека буде пример својим малишама: у побожности, моралу и родољубљу.

Нека чува своју децу од рђавог друштва. Нека их одгаја скромне, смерне и стидљиве, стога их, док су још мали, учити ваља, покривати и заклањати тело. За осуду је она одомаћена мода, да матере своје малишане обојега пола, а наиме женску децу полунагу фотографисати дају. Кад сирота мала девојчица великом девојком нарасте, те јој после десетину и више година њену слику као одојчета — бива и веће — показали буду, неће ли ју облити руменило и напасти стид због материног укуса. — Видела сам матере госпође, да девојчице — ћерчице своје — као лутку обуку — што би боље било речено