Ženski svet

под високим Грмечом била је нека угледна куГ>а, у којој је животарила остарјела мајка с десеторо дјеце. Милина је било погледати у старицу оки Гену с девет синова, к’о деве.т соколова и десетом кГерком Дуњом, Чувена је то кућа била, дјецо моја, веле кад су наши краљеви овуд ходили, у њу су се свраћали. Дуња је била честита и добра, она наша права српска ђевојка, једра и здрава к’о дрен, а лијепа, дјецо моја, к’о кита најљепшег пољског, мирисног цвијећа. Браћа су силно вољела своју сеју, сваки јој милоште доносио и дарове куповао, а мајка се поносила с Дуњом. Тако је расла Дуња уз кољено мајчино, док не дош’о вакат, дјецо моја, да и она к’о и остале њене друге, оставе кућу родитељску и оду туђој мајци, да је својом зову. Наочита и кршна Дуња многоме је момку за око запела, а и многа мајка уздахнула, благо си га кући у коју дође, благо момку коме суђена буде. И долазили су просци са све четири стране, ал’ Дуња све одбијала. Како бих ја могла оставити своју браћу и остарјелу мајку, мислила је Дуња. Ал’ године су пролазиле журно. За кршну Дуњу зачуло неко момче из велике даљине, те дошло и заискало је у мајке. Мајка к’о мајка није могла прегорети дати своју јединицу тако далеко, ал’ браћа наћераше и мајку и Дуњу. Тужна Дуња силно је плакала опрашћајући се од миле Крајине у којој је најљепше дане провела, од бистра планинског потока на ком је своје лишце умивала и косу чешљала. Плачним оком гледала је Дуња Грмеч-планину, жао јој је било оставити ту милу њену другарицу. Опраштала се од сваког дрвета, од сваког цвјетка, али најтеже је било Дуњи што мора оставити браћу своју и мајку своју, а отићи у далеку туДу земљу, преко мора на девет конака. И камен би процвилио дјецо моја, кад

се је Дуња стала опраштати с родитељском кућом. Браћа су тјешила Дуњу и тепали јој: »Ајде Дуњо очњи виде, кућо наша! Не плачи, нас је девет, сваког мјесеца обићи ће те по један брат, док се и ти у далекој земљи не обикнеш«. Кићени свати поведоше Дуњу у далеку, туђу земљу. Невесела, лијепа Дуња пољуби се с браћом својом и оде питајући чарну гору, да л’ ће је икада видјети. * * * Али, чеда моја драга, гдје је среће ту је и несреће. Бог нареди и куга овлада земљом нашом. Кроз нашу драгу јуначку Грмеч-планину мјесто бајне, српске пјесме чуло се нарицање и лелек. Умирао је свијет, дјецо честита, к’о у сред љуте битке на брани отаџбинској. . . Ледена смрца не поштеди ни девет сивих соколова, девет миле браће Дуњине. Кукала је стара мајка Дуњина, кукала и сарањивала своју дјс цу све једно, до другога. Веле, дјецо',моја, да се онај дан кад је кроз нашу планину прокукала Дуњина мајка, од силног бола планина затресла и зајецала. А и како не ће? Још док их је сретна мајка у кољевци успављивала, намјенила их је драгој отаџбини. Од свега срца поклања Српкиња мајка милу дјецу својој отаџбини драгој, без бола и сузе опрема их на бојиште, да тамо погину, ако не могу побиједити. Па тако и Дуњина мајка и она је једва очекивала кад ли ће доћи час, да узмогне наоружати девет Југовића и испратити их на бојно поље. Ал’ клета судба не даде, да се старици нашој лијепој српској земљи одужи. Е тако је, дјецо моја рођена, остала старица сама к’о дуб у гори. Дуња била далеко, јањци моји, веле, да отуд ни књига доћи могла није. Туђа је то земља била, преко мора на девет конака. Јадна Дуња, одкад је отишла никаква хабера примила није. А најжалије је њој било цЈто су јој браћа ријеч погазила. Чим

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1