Ženski svet

Сећање.

Нестаће и ових мутних дана Сред вечности грдног океана, Прснуће са река ледена кора, Растопиће се снег Праснуће љупка пролетња зора, Озеленеће брег, Што зимус беше го, И процветаће до; А зимус што беху неме Шумице и гај, Оживеће их тичице на време, Кад дође лепи мај. И рај ће пасти земљи у крило Све ће бити, к’о лане што је било Природа је вечна, па се обнавља, У старости млад живи век, Пуна је увек чилости и здравља, Не зна рад лека за лек. Ал’ камо, Боже, мелема тог, Да бол исцели живота мог? Нигда се више повратити неће Чилост и умља сјај. Ах, дођи сећање, што прошлост креће Да опет проживим свој рај!

Да зграбим трску и појашем чило И да ми буде, као негда, мило, Тек вече кад дође, мајци на груди Да клонем уморенсав; А зором, петао кад ме пробуди, Опета чио и здрав С јањцима да скокнем уз луг Као њихов друг; И тако да ми пролазе дани, Кад опет дође мај Ах, лепи дани проживовани, Ходите, ход’те у загрљај! Па с вама тако до задњег даха, Пун снаге, воље, здравља и маха, Увек дигнуте главе Да дочекам крај, Изнад пучине плаве Угледам божји рај; Ил не буде ли тамо где тог, Или га мени ускрати Бог Нека ми овде бар дани Развију ведар лет! Ах, машто, проводичу избрани, Врати ми мили мој свет! Н. С. Ј. ж

Ал’ је лепа . . .

Ал’ је лепа наша Датса , Враголанка, Због ње немам мирна станка, Мирна санка. Очи су јој звезде јасне, Па се сјаје, И прозиру срца гласне Уздисаје. Београд.

Косе су јој мехка свила, Ко ноК црне! А покрете има Вила, Хитре срне . , . Хај, да ми је ловац бити, Лепа Дапко , Mop’o бих те уловити, Враголанко! •

Др. Казбулбуц.

Јади, јади!

Људска срџба све је црња: Нема руже без свог трња; Нити песме без почетка, Ни менице без свршетка; Ни дубине без висине,

Ни крупнине без целине; Ни почетка без свог краја, Нити пакла, зар без раја; Ни сталности покрај мена, Нити људи а без жена! Биослав.

Бр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ

27