Ženski svet

=) Из „Шароперки“ Светозара Манојловића, царског и краљевског гардијског мајора миру. „шар ј ) ) |

Најмилије цвеће“)

Украј шуме, близу пута Кућице две стоје,

Обе беле, а шалони Зелене су боје.

Стреје сламње; одавнашње, По мало се слегле,

А на једној, баш на вршку, Роде се улегле.

Сека млада, „Родиница“,

У сред гнезда седи,

А до гнезда „муж“ јој стоји, Стоји и — — „беседи“.

„Клапа, клапа!“ — — браца Рода Грозно кљуном млати — Зврји кућа, ал шта мари,

Ко да му закрати 2

Иза кућа, у баштици, Шарени се цвеће,

А у шуми зелени се Лиснато дрвеће.

Украј плота јорговани Китне гране шире,

А из малог голуб'њака Голубови вире. Е

Средом гувна, шетајући, Петао кукурече,

А по брљи жустре патке Пљускајући дрече.

Измеђ кућа лула чесме Бурно воду сипа,

А над чесмом тихо шуми Горостасна липа.

Око липе, уоколо, Клупица се вије,

А на истој седи млада Женица и шије.

И при шаву, љупким гласом Раздрагано пева,

Пева, млада, јер у песми

И о срећи снева.

Тако седећ' и не спази Да јој синчић оде, А ту био и са „куцом“ Игр'о се код воде.

Баци шав и дрхћућ' скочи Да јединче тражи,

ЖЕНСКИ СВЕТ

Ал' се махом опет смири И сасвим ублажи.

Јер од баште баш се врата Отворише бурно,

А кроз врата драги синчић Промоли се журно.

У рукама носи цвећа, Понајвише ружа,

Пак, смејућ' се, из далека Мајци киту пружа.

»Ево, мамо! ал ми кажи: Ко у башти ради> Ко то цвеће храни. шара; Ко га тако гради>“

„Земља, синко, цвеће храни, Земља цвеће ствара;

Она му је мајка слатка, Она га и шара«.

»А јел", мамо, а дал' цвеће Има оца свога2к —

»Има, синко, има оца,

Ти га зовеш Бога.

Он је отац травицама, Тицама, дрвећу;

Отац мени, теби, душо, Пак и лепом цвећу,«

»Е па то су онда, мајко, Ове лепе лале,

Ове руже мирисаве: Моје сеје мале гк

»Јесте, синко, сеје то су, Од Бога ти дате,

Да их љубиш, да се радо Сваког лета врате,«

»Ох, та љубим, волим цвеће — И ти љубиш, мамог

И твоје су сеје, је ли

Нису моје само.«

»ИОх, мудрицо моја, јесу! Јесу, чедо медно!

Љубим и ја, ал, Не љубим ни једно.

— к'о тебе:

Ти си моје најмилије

И најлепше цвеће,

Што на свету нигде више, Никад никнут' неће!«